Бројне године, у којима се бавим и боравим на Лепенском Виру, потврђују широку обавештеност и познавање различитих виђења и тумачења трагова древне прошлости. Међутим, природом посла архитекте, требало би да говорим о архитектури. На први поглед се стиче утисак сужавањa теме ако се издвоји само овај сегмент, али Лепенском Виру тиме не би било ништа ускраћено. Наиме, сво чудо локалитета светског значаја, најцеловитије је обухваћено кућама. Архиктетура је свеобухватни симбол културе Лепенског Вира, а у кућама обједињена сва знања твораца, такође, и најзначајнији налази.

I ЗНАМЕНИТОСТИ КУЋЕ

  1. Такве куће нису забележене у историји архитектуре, јер више никад и нигде нису пронађене сличне. Искључиве су привилегије ђердапског сектора на само неколико локалитета – Лепенски Вир, Падина, Власац, Хајдучка воденица и Кула код Михајловца.
  2. Најквалитетнији налази кућа, и други налази – уопште, потичу из Лепенског Вира. Тиме је оваква кућа саставни део насеља, по којем је читава култура, у свеколиком развоју човечанства, добила име – Култура Лепенског Вира.
  3. Епонимно насеље је најстарије стално насеље у Европи.
  4. Само насеље је дуговечније од културе којој је дало име. Представља почетни временски беочуг у тријади сличних епонимних насеља – Лепенски Вир, Старчево, Винча. У само 140 километара српског Подунавља, остварена је вишемиленијумска непрекидност од краја палеолита (пребореал), преко мезолита (бореал), до неолита (атлантикум). У геолошкој терминологији, као и називи дати у заградама, то је холоцен, или, културолошким речником – камена доба.
  5. Од девет културолошких слојева на Лепенском Виру, седам припада средњем каменом добу, мезолиту или бореалу, а два најмлађа припадају већ другом геолошком периоду – атлантикуму и другој, сада већ неолитској култури, која се зове Старчевачка култура. Тек након 1000 година, следи Винчанска култура. Скоро непојмљиво дуго истрајавање насеља на истом месту (9500 до 5500 пре Христа) оставило је изванредно археолошко богатство различитих кућа, почев од земуница и полуземуница, преко трапезоликих кућа до класичних, скоро савремених, кућа у народном неимарству – правоугаоних од плетера и блата. Превасходни предмет интересовања су трапезолике куће, јер представљају прворазредни архитектонски феномен, без премца и могућности поређења.
  6. Саставни део кућа је најстарија портретна скуплтура у свету. Није део мобилијара у служби декорације, већ је интегрално уграђена у чврсте подове кућа.
  7. Прокопавањем подова, вршене су сахране и у самим кућама. Поједине куће су претваране у гробнице. Један од назива насеља је некрополис, а скелетни остаци са Лепенског Вира чине скоро половину једне од највећих мезолитских анторполошких серија. Реч је о скоро половини од укупно 500 људских скелета, што је у замаху биоархеологије од изузетног значаја. Величина скелета, очуваност зуба и костију без грубих патолошких промена, сведоче, између осталог, и о здравом становању и здравом станишту.
  8. Подови су од неке врсте најстаријег бетона, у којем су окамењено материјализована техничко-технолошка и друга знања. Могућа технолошка праралела је хидростатни, такозвани „римски бетон“, који ће се јавити на искуствима Етрураца, читавих 5000 година касније.
  9. Куће су типске – истог облика, а различитих површина. Већ само ова чињеница подразумева неопходност прецизног обележавања, тиме и замашно познавање геометрије. Уосталом, зачеци и сам назив ове математичке дисциплине, крију се у цртању по земљи и омеђавању земљишта. Мерење земље је тек много касније преименовано у геодезију. Да би се омеђио „тлоцрт“ лепенске куће, неопходно је познавање правог угла, осовинске симетрије, симетрале и бисекције угла, познавање дијагонале, пропорције, мере и мерења, можда и златног пресека. Овладавање умећем коришћења правог угла, можда није изменило историју света, али свакако јесте историју градитељства, такође је и суштина неопходних архео-астрономских предзнања. Истоветно је дијагонала, или попречница кључни елемент такозваног „египатског троугла“, чије су две странице од 3 и 4 мерне јединице спрегнуте дијагоналом од 5 истих јединица (билокојих, али истих). Без умећа цртања правог угла, није могуће нацртати облик основе куће из Лепенског Вира – ни на земљи, као онда, а ни данас на парчету папира. Графичка суштина основе куће је угао жељеног усмерења, којег је немогуће поставити без осовине и разумевања осне симетрије. Без познавања дијагонала и паралелности, није могуће обележавање и конструктивно спрезање ослонаца конструкције горњег плана, а ојачања ослонаца су готово једини непорецив доказ постојања горњег плана куће.
  10. Налази у кућама указују социјално-привредно устројство тога доба. Откривају прве религијске и митолошке концепте. Велемајсторско грађевинско-техничко умеће, исказано конструктивном применом лука и свода неком врстом армираног, чак преднапрегнутог бетона. Показују познавање термостатске способности камена и градитељско-урбанистичких принципа, које сматрамо иновацијама савремене архитектуре.
  11. Куће сведоче о историји постепеног уношења ватре у кућу. Говоре о еволуцији, односно поступном развоју неприкосновеног концепта савремене градње кроз процес исправљања основе и усправљања зидова, то јест, увођења у ортогонални систем и вертикалност. Треба нагласити да суштинска мотивација у развоју архитектонских форми није, и није била, угодност и удобност становања – већ сваковрсне уштеде у простору, материјалу, брзини, времену, енергији… Исто тако, у историји архитектуре је остало нерешиво питање првенства настанка станишта или светилишта. Сматра се да је историја куће уствари историја њеног обесвећивања поступном секуларизацијом светог простора све до куће као „машине за становање“.
  12. Куће из најплоднијег периода Лепенског Вира (7000 до 6000 пре Христа) су истовремено и станишта и светилишта – и кућа и храм. При том и неке врсте лабораторија, у којима су предупређена многа знања наредне епохе. Још у мезолиту су достигнута поједина знања, која се сматрају привилегијом наредне културно-геолошке епохе, што представља знак цивилизацијског предњачења. Слободније речено, у овим областима ће „метално“ доба започети још у „каменом“. Насеље је стационарно, трајног вишемиленијумског (9500 до 5500 пре Христа) постојања на истом месту. Самостално је припитомљен пас. Постоје формална места сахрана. Гробља су још у праисторији постала симболом полагања права на одређену територију. Бројни скелети деце, брижно положени испод подова у зачељима кућа, као и показни детаљи на скулптурама, дају основу тумачењу – да је насеље нека врста акушерског центра. Хелиотропска усмереност кућа, чини их неком врстом палео-астрономских станица, отуд и назив хелиополис. Посвећеност сунцу је наглашена могућношћу да се из насеља могао да гледа јединствен феномен двоструког изласка сунца. Потврдило се, да су визуре претежан критеријум у одабиру локације и начину уређења насеља. Смислена организација насеља се очитава и на ширем плану, у некој врсти територијалног зонирања. Свако насеље понаособ има јасну зону гравитирања, тиме и могућност, како бисмо данас казали, одрживог располагања природним ресурсима. Насеља су нађена искључиво у клисурама, у групама – на упадљиво правилним одстојањима.
  13. Неколике куће иза линије потапања, које су остале ван домашаја новоформираног нивоа Дунава, чине га „живим“ археолошким локалитетом. Остаци на аутентичном месту су од изузетног научног и туристичког значаја.
  14. Две или више кућа испод линије потапања су евидентиране и истражене, али нису измештене. Куће бр. 61 и бр. 65 су остале на аутентичном месту, што их чини крунским аргументом за УНЕСКО. Нису потопљене са обесхрабрујућих 12 метара недоступне дубине, колико је подигнут ниво Дунава на профилу Лепенског вира, већ су на неочекивано незнатној дубини.
  15. С правом је „кућа“, у смислу опште именице, могућа самостална апликација за УНЕСКО. То јој легитимише право на име – „Српска кућа“, јер је подношење захтева овој међународној институцији привилегија, али искључиво обавеза државе баштиника културног добра. Додатно су овакве куће, без обзира што се култура Лепенског Вира простирала на обе дунавске обале, пронађене самo на десној обали српског Подунавља.
  16. У градњи кућа из Лепенског Вира, предупређена су многа функционална решења савремене архитектуре, као што су ветробрански „топлотни туш“, јединство спољног и унутрашњег простора – постигнуто складним претапањем екстеријера у ентеријер. Наглашено је право на сунце и видик, постигнута је термичка стабилност станишта, изненађујућа хигијенска, светлосна и стамбена удобност и конструктивна стабилност применом самоносивих конструктивних елемената.
  17. На Лепенском Виру су пронађене најстарије калотне земљане пећи, као самостални елементи на отвореном, такође и унутар кућа – као део ентеријера.

 

II ОСТАЦИ КУЋА

  1. Суштина архитектуре Лепенског Вира је унутрашњи простор, односно садржај куће. Осећа се интровертност, као да су покренуте изнутра, попут пнеуматских конструкција. Један социолог је формулисао став – да је кућа суд са садржајем у себи, облик тог суда се прилагођава садржају. На срећу, или несрећу, остали су подови с деловима ентеријера и само ретки трагови горње конструкције.
  2. Архитектура Лепенског Вира не имитира простор, нити га вештачки обликује. Кућа је насцентна – сaмородна, као да је жива органска творевина. Нема мртвог простора, ћошкова и буџака. Потпуно је оригинална по многим различитим мерилима.
  3. Геометријска дефиниција облика пода (тлоцрта или основе куће) колеба се између назива кружни исечак, зарубљен кружни исечак, секстант, једнакостраничан (пре једнакокраки) троугао заобљеног или зарубљеног зачеља. Друга дефиниција се заснива на трапезу. Трапез лучног базиса, динамични трапез, трапез проширен кружним одсечком. У сваком случају, у основном и преносном смислу, то је СЛОЖЕНА ГЕОМЕТРИЈСКА ФИГУРА. Али је најједноставније замислити комад пице, загризан по средини оног лучног окрајка, а врх је одрезан, па је уместо шиљатог дела равна линија – то је зачеље. Улазило се са супротне стране поред „уједеног“ дела на средини лучног прочеља, окренутог према Дунаву и источном обзорју.
  4. Просечна површина кућа износи 16 до 17 метара квадратних, у распону од 5 до 30 метара квадратних. Површина најмање „куће“ је 1,5 квадратни метар, највеће читавих 42 метра квадратна. Темени угао, у којем се сутичу замишљени продужеци закошених бочних страна, износи 46 степени (никако 60). Додатно се ова замишљена тачка сматра за центар кривине лука прочеља, а у ову тачку, неизоставно, мора да упире и линија слемена двосливних кровова. То је кључна конструктивна тачка, од које зависе све реконструкције пирамидалног типа. Без ње није могуће направити билокоју шаторасту и шаторску кућу, а примери таквих реконструкција су најбројнији. Треба наговестити, да је реконструкцијама овога типа супроставна управо тачка од које зависе, јер у пракси најчешће не постоји техничка могућност да се користи. Просечна димензија зачеља је 2 метра, то је она равна линија, по којој је одрезан шиљати врх „пице“. Бочне стране су по 3,7 метара, прочеље је 4,5 метара. Висина није позната. По различитим подацима је пронађено 136, или 138 кућа, не рачунајући куће из фазе Лепенски Вир III а,b. У фази Прото-Лепенског Вира, пронађено је 8 кућа, у фази I a,b,c,d,e пронађено је 85 кућа, у фази Лепенски Вир II, пронађене су 44 куће. Укупно 137 кућа. Драгослав Срејовић спомиње на једном месту 147 кућа, али остаје спорно који се обим пронађених остатака треба сматрати кућом. У појединачним подфазама фазе I пронађено је по двадесетину кућа.
  5. У подовима је неизоставно уграђена занимљива композиција, која неодољиво подсећа на поједностављену фигуру човека, као „Чича Глиша“ – ноге, тело, глава. Постављена је осовином пода, почев непосредно од самог улаза. Около су камене плоче и карактеристичне троугаоне рупе у облику „А“, латиничног „V“, или грчког „Д“ – делта, ∆. Скулптуре су постављене на различита места. Тиме је дефинисан ужи простор светилишта, преостали део је стамбени. Преградни зидови не постоје. Под је од неке врсте бетона непознате технологије, ружичасте боје с углачаним финалним премазом исте, или, у преливима, до беле боје. Низводно од Власца према Гребену, постоји мајдан живе стене у распадању, у целој палети коришћених боја. Неколике куће у Бољетину су омалтерисане, или лепљене истом глином. У основи је иста црвенкаста земља – рендзина, или црвеничина. Грађевински материјали су исти, општи изгед амбијента, такође, али је грубо измењена хидролошка слика непосредне околине. У локалном етнолошком комплексу је неочекивано занимљива погребна даћа – помана. Издужена помана (инћиса) неодољиво наликује на Чича Глишу у „слободном кораку“. Аранжира се човеколико. У врху се поставља колач „глава“ (капу колаку), бочне стране „тела“ се наглашавају карактеристично нашараним штаповима од леске, зову се бт (бат). Предње чело трпезе, поставља се према истоку и оставља „отворено“, да би помана „могла да хода“ до покојника коме се намњује.
  6. У кућама Лепенског Вира за „главу“ човеколике подне представе, користи се погачаст камен пешчара, или облутак с вешто направљеним удубљењем. Називан је жртвеником, а касније мање ограничавајућим називом „камен са реципијентом“ (примаоцем), што је, упркос бројних различитих тумачења, од конструктивног елемента до кондезатора космичке енергије, знак сложене, али, још увек, нејасне намене. Постављен је у под на централно место, тачно у пресеку медијана повучених из углова прочеља до у средину наспрамне бочне странице. Понекад је с чудним знацима на доњој, невидљивој страни, којом је уграђен у под куће.
  7. У наставку, по осовини основе, у правцу излаза из куће, од каменог реципијента наставља се уско, изразито издужено удубљење просечних димензија 24/78 центиметара, незнатне дубине од 20 центиметара. Укоп је ограђен каменим блоковима. Около су пљоштимице постављене велике камене плоче (столовни камен) и загонетне троугаоне рупе. Сви детаљи у поду се различито тумаче, али је, упркос ретких сумњи, постигнута сагласност скоро свих истарживача – да је ово огњиште. Наравно, да су у неподесном укопу пронађени трагови горења и пепела, али су исти пронађени и у наставку, у следећем делу подне инсталације, преко чијег се функционалног опредељења прелази као да не постоји.
  8. Човеколики склоп на поду (глава, тело, ноге), као да излази из куће. Упроређујући под куће с комадом загризене пице, бочне странице овог „уједеног“ дела су обезбеђене од обрушавања с два размакнута камена блока, па подсећају на ”ноге“. Једино се онуда – опходом с једне или друге стране могло ући у кућу, па се у различитим варијантама појављује додатно шире поплочавање каменом. У литератури се користе уједначени називи, камени прагови, или пепалиште ограђено каменим праговима. Првим називом – ”прагови” се сугерише улаз, а другим називом – ”пепелиште”, да су пронађени остаци горења и пепела. Исти трагови су пронађени, како је речено, и у уском издуженом укопу. Раздваја их (или спаја) само један камени блок. Сем физичке близине, сличност налаза сугерише и функционалну блискост. Ово су два једина елемента, по чијим су благим, стилским одступањем од основног модела, археолози типолошки систематизовали куће из Лепенског Вира. Благе варијације и појава, или изостанак пратећих елемената правоугаоног укопа су послужили археологу Ивани Радовановић (докторант Д. Срејовића) за периодизацију и стратиграфију насеља. На основу већих разлика у моделовању пепелишта, Љубинка Бабовић (сарадница Д. Срејовића у презентацији Лепенског Вира) разврстала је све куће, које сматра светилиштима, у четири типске категорије. Основни модел „слободни корак“ формирају два камена блока размакнута попут ногу. Пепелиште с чела остаје отворено. Ако се предња страна затвори превезивањем још једним блоком, то је тип „везани корак“. Понекад уопште нема укопа пепелишта, већ је цео предпростор у облику платоа поплочан каменим плочама. На једној аутентичној фотографији куће бр. 52, снимљеној у току ископавања, баш на том месту се, упркос изузетно ретких налаза дрвета, јасно види нагорели комад угљенисаног дрвета. Као могућа паралела у народној традицији постоји сличан тип огњишта – који се зове плочевље, или прочевље. Поплочано је и постављено у предње чело – прочеље. Четврти тип је без комплетне камене конструкције, као знак различитог степена пропадања услед изложености атмосферилијама и наглим температурним променама. Може се претпоставити, да није било наткривено и да је ту горела ватра.
  9. Сви делови ентеријера заливени су бетонском масом, па су обриси подова јасно уочљиви и када су очувани фрагменти подова. Ободом бочних страница и зачеља, пружа се узани шлиц, наглашено јасних линија. Унутрашњом страном је упадљиво раван, као траг оплате приликом шаловања. Спољну страну канала формира венац од грубих камених блокова, а између као да је остатак лежишта положене дрвене темељаче или венчанице. У оквиру спољног венца, али упадљиво увучено унутар пода, појављују се карактеристичне групице потпорних камених блокова, којима се ојачавају ослонци носача горње конструкције. Ово су најзначајнији остаци горњег плана куће, али у највећем броју реконструкција, уопште не буду примећени, или се игноришу због необјашњиво збуњујућег положаја?! Један пар је у угловима прочеља, понекад изостане пар у зачељу, а на бочним стрнама је обавезно још један пар, неочекивано померен према зачељу. Дакле, није на средини, а ни према прочељу, где је већи распон и оптерећење, већ је поптуно супротно статици и распореду оптерећења, постављен на приближно 1/3 од зачеља, тј. 2/3 од прочеља. Потпуно је сигурно – да се тајна конструкције Лепенске куће крије у карактеристичном распореду и доследном конструктивном повезивању 6 ослоначких тачака.
  10. Налази у кућама, као и саме куће, документују посебан однос према новорођенчади и најстаријим члановима, према калоти мушке лобање и доњој виличној кости жена. Показују изостанак страха од мртвих, посебне погребне ритуале и култове предака, пешчарних облутака, сунца, ватре и огњишта. За деда Манојла Милошевића, на чијем је имању пронађено насеље, куће су биле потпуно изненађујуће – КАМЕНЕ ФУРУНЕ?! Прокопавањем подова у зачељима кућа су вршене сахране новорођенчади. Пронађено је 40 брижно положених скелета. Једна женска вилична кост – утиснута у под, препречена каменом плочицом у облику слова „А“, представља прототип загонетних троуглова (гроб 21). Неодољива је сличност положаја скелета (гроб 69) и умањеног обриса куће. У највећој кући 57/XLIV (44) је пронађено 8 или 9 скулптура и један скиптар. За историчаре уметности, посебна занимљивост је истовремена заступљеност фигуралних, орнаментисаних и сасвим необрађених скулптура, када се само посебношћу положаја у поду истакне изузетност пешчарног облутка. Укупно је пронађено, према различитим подацима (1967. године 54 скулптуре, 1969. год – 52, 1983 – 53), више од 50 скулптура.

III РЕКОНСТРУКЦИЈА КУЋЕ

  1. Изостанак довољно трагова горње конструкције, омогућио је више различитих реконструкција. Могу се сврстати у три типолошке групе: пирамидални концепт шаторских и шаторастих кућа; призматични концепт вертикалних или благо закошених зидова, равног или двосливног крова и хемисферни концепт клобучастих кућа, с различито ослоњеним луковима потконструкције.
  2. Реконструкција Лепенске куће наликује компликованој слагалици, за коју не постоји угледна слика, а многи делови недостају. У процесу реконструисања, нема места машти, већ је строго инжињерско поступање. Мање је креирање, већ превасходно рекреација пређашњег – ни боље, ни горе, него баш како је било.
  3. Још у току ископавања, академик Драгослав Срејовић је издвојио архитектуру за свеобухватни репрезент читаве културе и јасно је нагласио – да понуђено решење примитивне брвнаре не одговара основи, која је темељно грађена и до савршенства обликована. Изричито се одрекао трапавог решења, још када га је објавио, али то ретко ко чита. Архитекта проф. др Предраг Ристић је први посумњао у функционалност проказаног „огњишта“, истакавши да не одговара намени ложења ватре. Милутин Гарашанин, археолог, га назива „култна јама“, или једноставно ставља наводнике, дакле „наводно огњиште“. Среће се смекшана сумња у називу „ритуално огњиште“. Радивоје Пешић, изразито издужен укоп – „тело“ подне инсталације сматра жртвеником, академик Борислав Јовановић – да је тек само средњи део сложене пећи. За деда Манојла, како је казано, комплетне куће су „камене фуруне!“
  4. За једино грађевинско искуство Лепенаца, наглашава се навикнутост на пећински начин живота, те да су куће одисале пећинском атмосфером. Стоји чињеница да, ако су наликовале „пећинама“, то не би било прадавно сећање, јер се у осталим деловима Европе, још увек, живело по природним заклонима.
  5. Природом професије, куће (тиме и реконструкција кућа) припадају делокругу архитектуре и архитектама, али то не значи да су сва виђења професионалаца унапред исправна, ни да су запажања археолога погрешна. Уосталом, већ сама чињеница да унутар струке постоје различите реконструкције, подразумева међусобно оповргавање. Архитектуру треба разматарати архитектонским критеријумима. Како-кад и којим редоследом, то су: конструкција – као стабилност, врста материјала и начин примене; функција – као садржај, намена и удобност; форма – као облик и, ликовност – као склад, детаљ, текстура, боја… Уз неизоставно поштовање конзерваторских правила и принципа развоја форми народног неимарства и других регулација, ипак је правило свих правила – да правила нема.
  6. Среће се синтагма да је кућа из Лепенског Вира „као спала с неба и нестала без трага“. Није баш тако, али стоји чињеница да не постоји могућност поређења с блиско сличним стамбеним примером, па је изнета и претпоставка да уопште немају кров. Тим пре је већи значај локалитета Васац. Да није старијег савременика, кућа би заиста деловала као „спала с неба“. Наиме, налази с локалитета Власац, који је само 3,0 километара низводно, показују процес „уношења“ ватре у кућу и почетне облике кућа – насталих адаптацијама природних, левкастих вододерина.
  7. С правом је очекивати да сложеном садржају и савршено обликованој основи следује сагласан горњи план и особен облик куће.
  8. Приликом градње куће, ослонце на бочним странама треба спојити по линијама дијагонала или попречница са два пара укрштених дијагонала, али да су међусобно паралелне. Наиме, управо ослонци на бочним странама, који су нелогично померени према зачељу, распоређени су по споменутом принципу. Да будем прецизан – бочни ослонци су на линији, која је паралелна линијама прочеља и зачеља. Та замишљена линија дели трапезолики под куће на два трапеза, већи трапез према улазу и мањи трапез према зачељу. Дијагонале ова два трапеза су међусобно паралелне. Тек када се наметне услов њихове паралелности, добија се образложење загонетног померања ослонаца према зачељу. У угловима прочеља и зачеља, пободе се по једна витка, лакосавитљива што дужа младица, највероватније јасена, или мечије леске, а у карактеристичним тачкама на бочним странама по две. Укопи шипова се унутар пода учврсте блоковима камења – ради обезбеђења у правцу савијања, а врхови остају слободни. Један од штапова на бочним странама се спаја са штапом у наспрамном углу прочеља, а други са штапом у наспрамном углу зачеља. Упарене ”витке” се савију, преклопе и превежу на одговарајућу висину. Изнад два пара паралелних дијагонала, формирана је основна конструкција од два пара укрштених лукова. Преко ребрастог костура се, у истим правцима, с једне и друге стране, превезује тање пруће и преклапа у двоструки плетер издужених ромбоидних поља. Глинастим материјалом се врши истовремено премазивање, пре утискивање или лепљење са спољне и унутрашње стране у особену, самоносиву сферичну или шкољкасту форму. Уобичајено се примена лука и свода у конструкцији сматра много каснијом тековином, али се истовремено у литератури показују примери сферичних станишта од кљова и ребара изумрлих животиња из леденог доба. У добро документованом локалитету Ajhbil-u, у Аустрији, од почетних лучних конструкција се одустало због компликоване градње. Од колиба кривача – kurvenhute, стигло се, принципом уштеде и поједностављивања, до ортогоналне градње “у винклу” – vi Код нас је одговарајућа паралела у народном градитељству конструктивна примена аскија и баскија, тј. најпре повијених, те потом равних штапова. Хемисферни концепт подржава невероватно упорно истрајавање форме још од самих почетака људског боравишта. Сматра се, да куполе храмова подражавају пећинске сводове. Ипак, усталило се мишљење да су материјална симулација небеског свода. Међутим, и ту постоје, макар и ретки, записи о ”каменом небу” (stein Himel bei Slaven). Храмовске куполе се називају небо, или ”непце”, слично у анатомском речнику грленом своду у ждрелној дупљи – palatum. Исто тако, луксузан грађевински објекат се назива палата. Наравно, подразумевала се разметљива сферичност у градњи. У нашој народној традицији, плитки свод или калота је кубе, док је куба свод над огњиштем. Примена лукова у потконструкцији Лепенске куће, неодољиво подсећа на најсавршенији алпинистички шатор, као најекономичније покретне пећине, спрегнуте дијагоналним луковима. С најмање материјала се затвара највећа кубатура и конструктивна стабилност, и постижу одлични термички ефекти с најмањим  загревањем услед сталног равномерног струјања унутар шкољкастог простроа. Етимолошки се ”пећ” и ”пећина” стапају у суфиксални дублет пећ-ина. Кућа пећ-ина, као мала пећина, или велика пећ.
  9. Археолози Јован Тодоровић и Александрина Цермановић су утврдили истраживањима на Бањици, у вези с пећима, да се њихова конструкција није мењала кроз читаву историју кроз римски и словенски период. Архитекта Ранко Финдрик, такође, инсистира на истрајавању вурњи. Нешто је обазривији, па их сматра словенским наслеђем, или неког још старијег становништва из Паноније или Подунавља. У грчком речнику је остала позајмљеница из пелашког вокабулара klibanos, али се овом речју не назива ”колиба”, како је очекивати, већ ”пећ”?! У Риму је, као етрурско наслеђе, постојао покретни празник пећи – Fornakalije (fornaks – пећ, forniks – свод). Свештенице весталине, или весталке су ”чуварице ватре”. То су чиниле одржавањем жара запретеног пепелом. Оне, весталке, или грчки пандан хестије, су богиње огњишта, али и изумитељице градње кућа. Оба имена значе ”ватра”. У грчком језику phurun – пећ, phurna – пећина. Невероватно показан пример истрајности је једна наша, наизглед, безначајна позајмљеница – шпорет, од немачког sparherd – штедљиво огњиште (sparen – шпарати, штедети;  herd – огњиште). Тако, и не слутећи, ми и данас још увек користимо електрично, плинско, или уградно ”огњиште”. Ту је и реч ”фуруна”, неслућене митолошке дубине све до Форонеја, митолошки првог човека, коме је ватроноша Прометеј предао ватру, преузету од самих богова. Све је блиско и богу небеског свода – Варуни. Па се ту крије заборављено суиме за фуруну – вурња. У нашој народној традицији, постоје многи примери о уској повезаности колибе и ”хлебне пећи” – вурње. Најзначајнији је пример из Бачке. Тамошња огромна пећ ”кулача”, потиче од најстарије локалне колибе, истог назива и облика. Наглашавам, то је редак, толико значајнији пример, да је потпуно неочекивано пећ настала од ”куће”. Пећ јесте ”кућа ватре”. Додатно нам, пример склона, слона или наслона, који се сматра најстаријим обликом колибе, показује истоветност положаја ватре. Један пример је забележио архитекта Александар Дероко у Подунављу, на само тридесетак километара од Лепенског Вира. Огњиште је на самом улазу – (н)и споља, (н)и унутра. Као на Лепенском Виру. За две минијатурне куће из Лепенског Вира (бр. 55 – 1,9 метара квадратних и бр. 49 – 1,5 метара квадратних), Срејовић каже: ”Обе ове минијатурне зграде идеално су пропорционисане и зато делују као прототип, као модел и образац по коме су грађене све остале куће насеља Лепенски Вир I”. Међутим, обе ”куће” су из задње фазе Ic, a, како пише, представљају модел за наредну фазу! Куће наредне фазе II понављају обрисе кућа фазе I, док су у фази III земунице и класичне скоро савремене куће народне архитектуре, од плетера и блата. Неке земунице су прокопанe до трапезолитих подова и адаптиране доградњом калотних вурњи. Облик куће се, дакле, променио, а облик пећи је остао непромењен до данас. Прототип су ”запамтиле” пећи, а не куће. Куће загонетне форме су нестале, али су пећи остале, непромењено преносећи модел Лепенске куће преко неолита до у саврмено доба.
  10. ”Препознавање” кућа у пећима није била премиса у реконструкцији, већ следујући резултат очигледне сличности функције и форме. Такође, у реконструкцији куће, први корак није било тражење одговора шта је изразито издужен подни укоп, који не одговара функцији огњишта, већ закључивање из негације – не шта је то што је то што није огњиште, већ где једино може бити! Потом се све надовезујуе у логичну целину међусобно сагласних делова, који се међусобно допуњују, потврђују и подржавају. Проблем димњака није решаван натегнутом применом најстаријих примера из народног неимарства (дуца и тунтуљак), већ је измештањем огњишта, одстрањена потреба издимљавања. Наиме, сасвим је извесно да су куће имале огњиште. Трагови горења и пепела су пронађени у неподсено издуженом удубљењу, које се неоправдано сматра огњиштем, такође, и на самом улазу у ”пепелишту”, које је остајало без наменског образложења. Упоредо чињеници да је огњиште несумњиво постојало, стоји и чињеница да простор 24/78 центиметара (често и ужи, свега двадесетак) не може бити огњиште, те да у основи не постоји ниједно друго место, већ само и једино улаз. Измештањем огњишта, отворило се питање, све да је огњиште на улазу у пепелишту – шта је онда правоугаоно удубљење, које се, упркос спорадичним сумњама, сматра за огњиште? То је спремиште за жар, као непокретно мангало, старинска грејалица или запретиште. Ту се жар запрета пепелом и то је био најекономичнији начин чувања ватре, којим је додатно омогућено потпуно безбедно грејање – без ризика гушења димом. Врло једноставно и практично решење, те је с разлогом остало све до данас – једнако као и калотне пећи. Уствари, пећи се најчешће пуне жаром. Милоје Васић је сматрао да су на исти начин коришћене пећи у Винчи. Такође, измештањем огњишта, омогућено је слободно горење ватре – неусловљено величином куће. Смањена је опасност од пожара и остварена једноставна заштита од непожељних свих врста и облика (змије, зли духови, животиње, итд). Ватра је била у служби врата.
  11. Огњиште на самом улазу је забележено на археолошком локалитету Рarac, Рarca или Парта у Румунији.
  12. Грађевинска могућност да на искуству облика станишта настане пећ, потврђује пример колибе, односно пећи истог облика и имена – кулача.
  13. Дилеме око квалитета измештања Лепенског Вира утолико фаворизују кућу из Лепенског Вира. Највећи део, скоро цело насеље је измештено, али је неколико кућа остало на аутентичном месту, на много, много мањој дубини. Феномен двоструког изласка сунца се више не види оданде одакле је насеље измештено, али се, игром случаја, види баш оданде где је премештено. Данашња заштитна зграда постаје пример ”живог” музеја, из којег се може видети и користити на исти начин најстарији соларни календар, како се то радило и видело пре 9.000 година.
  14. Свако од тумача који је понудио виђење реконструкције куће Лепенског Вира верује у своје решење. Без обзира што сам у понуђеним варијантама уочио грешке због којих ”падају”, не значи да их нема и у кући ”пећ-ини”. Не из страха или обазривости, истичем да никада с потпуном сигурношћу нећемо знати како је изгледала. Могуће да је управо то највећа вредност архитектуре Лепенског Вира. Од десетину оверодостојених реконструкција, неке су примери концепцијских грешака, а неколицина се уврежила својом препознатљивошћу и особеношћу, па су, као опште познате, просто неопходни примери различитих закључака. У сваком случају, све их треба направити и изложити у природној величини, не зарад излагања суду јавности, јер је реконструкција неспојива с допадањем, већ као примамљиву туристичку знаменитост.
  15. У ређим (не)приликама, када „ватру која кисне“ треба унети у кућу, толерише правило да у другим реконструкцијама нису искоришћене бројне преднисти ненадкривеног огњишта на улазу у тзв. „пепелишту“. Скучено запретиште може да послужи за „резервни положај огњишта“, али то није суштина функционисања комплетне инсталације у поду. Израженија је потреба за спољним коришћењем огњишта. Огањ у запретишту не претвара простор 24/78 у огњиште већ је, преком потребом у ванредним ситуацијама, још једном доказ неопходног начина чувања драгоценог жара.

У сваком случају, поред реконструкције с најмање мана, нагласио бих још загонетну куглу, којом је Лепенски Вир ”проговорио”; феномен двоструког изласка сунца, који баца ”ново светло” на Лепенски Вир; доказ да Лепенског Вира има још; апел за УНЕСКО (почев од 2010. године) и фељтон у дневном листу ”Политика”, 2017, у 37 наставака, с насловом: „Тајне Лепенског Вира“, којим је дефинитивно расклаћена орожала претпоставка о измештању као наводном разлогу одсуства са УНЕСКО-ве листе светске културне баштине.

Навикнутост на културну маргину, учинила је да, сумњајући у будућност, не верујемо у прошлост ‘када смо били културно средиште света’. Управо овим речима је академик Срејовић насловио свој текст, додавши да је територија Србије у време Лепенског Вира и Винче, у два наврата, била центар Европе. И још нешто – Лепенска кућа је српска кућа, и то се мора казати, упркос некој врсти, макар и добронамерне самоцензуре. Својеврсном иронијом, највећи доказ за право ”присвајања” Лепенске куће, која јесте светско чудо и светска културна баштина је немар према сопственој прошлости и културној баштини. Упркос бројних знаменитости, Лепенски Вир није на УНЕСКО-вој листи ЈЕР НИСМО ПОДНЕЛИ ЗАХТЕВ, а то не може нико други уместо нас. То је наша привилегија, али и обавеза. Наиме, по протоколу УНЕСКО-а, подносилац захтева може бити једино, и искључиво, земља баштиник – а то је Србија.

Христивоје Павловић[1]

[1] Архитекта са стотину реализованих објеката, претежно породичне градње и дугим искуством у адаптацији станова. Од 2003. године, пасионирани истраживач Лепенског Вира. Аутор књиге “Кућа Лепенски Вир“, којом се бави културом и архитектуром мезолита Лепенског Вира и коаутор књиге „Сунце Лепенског Вира“, којом се баве архео-астрономским виђењем овог локалитета. Дубоко проникао у дух културе Лепенског Вира, израђује „својим рукописом на Лепенском писму“ скулптуре инспирисане уметношћу ове културе од аутентичних пешчарних облутака из непосредне околине локалитета. Приредио неколико самосталних изложби и учествовао на два изборна међународна бијенала уметности у минијатури. Своје камене израђевине назива „водостени облучићи“, којима, како каже, само помаже да „прогледају“. Без обзира на вишеструко ангажовање поводу обнародовања Лепенског Вира, своје минијатуре сматра најважнијим – вечним емисарима непрекидности културе Лепенског Вира.