Biblijski potop i Evropska unija iz kamenog doba

 

Pročitali smo izvanrednu knjigu „Zagonetka Podunavske civilizacije“ od Harolda Harmana, u jednako dobrom prevodu i sa lepim objašnjenjima Branke Rajlić, u izdanju Akademske knjige i  uz pomoć Pro Credit Bank iz Novog Sada.

Autor argumentovano temelji korene i kulturni začetak čitavog našeg kontinenta – Evrope, smešta u njen „centralni jugoistočni deo“, t.j. na Balkan, odnosno na teritoriju Srbije, na čemu smo mu veoma zahvalni i vrlo ponosni.

Ističe da je Dunav kičma i roditelj(ka) Evrope i da su ključnu ulogu odigrala hidrološka i klimatska dešavanja. Veliki potop 6700 godina pre Hrista i mini ledeno doba 6200 godina pre Hrista. U isto vreme, kada je u ostalim delovima Evrope život zamirao i borio se sa surovim nedaćama, u jednom delu srednjeg toka Dunava, u srednjem kamenom dobu (mezolitu) žitot cveta i buja, kao u nekom rajskom vrtu.

Zahvaljujući termostatskim blagoslovima krečnjačkih masiva, Đerdapska klisura je u to vreme delovala kao ogromna prirodna TA (termoakumulaciona) peć. Zato je tu i tako nastala i najznačajnija (mezolitska) kultura Evrope – Kultura Lepenskog Vira. Na naslovnoj korici Harmanove knjige je, upravo, skulptura iz Lepenskog Vira.

Kultura Lepenskog Vira (10000 – 6000 pre Hrista) je, praktično, kulturološki i vremenski sve „pogurala“ korak dalje i korak ispred ostalih – zaostalih.

Najplići, najmlađi, oni gornji slojevi (6000-5500 godina pre Hrista) Lepenskog Vira, iako su na samom  Lepenskom Viru, pripadaju novoj, neolitskoj kulturi, koja se zove Starčevačka kultura (6200-5300 pre Hrista). Mezolitska kultura Lepenskog Vira se pretopila u rano-neolitsku, Starčevačku kulturu, na koju se naslonila grandiozna, značajem neprevaziđena za Evropu, Vinčanska kultura (5300-4500 p.H.). Usled uzajamnog prožimanja, vremenske granice nisu tako stroge i jasne, ali je indikativno jasno teritorijalno preklapanje rasprostranjenosti tri kulture.

U svakom slučaju, tri ključne kulture kulturno-civilizacijskog začetka našeg kontinenta, nalaze se u Jugoistočnoj Evropi, t.j. na Balkanu, u Srbiji i to u samo 140 km kratkog srednjeg toka Dunava, upravo koliko iznosi uzvodno rastojanje od Lepenskog Vira, preko Starčeva do Vinče. Kratak tok samo povećava procentualnu gustinu znamenitih nalaza. Igrom slučaja se desilo da su eponimna naselja, po kojima su kulture dobile ime Lepenski Vir i Vinča, bile istovremeno i glavni „gradovi“, odnosno prestonice. Starčevo nije, ali je češća i uobičajena arheološka praksa da novopronađena kultura dobije ime pravom prioriteta prvopronađene naseobine. To ime se ne menja, pa makar da kasnije bude pronađen veći, pa čak i glavni grad već krštene kulture („nomen est omen“).

U nauci nisu baš saglasni stavovi oko tumačenja termina „kultura“ i „civilizacija“. Uobičajeno se, kao i Harman H, to jest ako pod ovim, drugim podrazumeva viši nivo i veći areal teritorijalnog rasprostiranja i uticaja. Slažemo se. Ali nam je žao da Lepenskom Viru nije posvećeno više prostora u knjizi s obzirom da je, ponavljamo:

  1. Na naslovnoj strani upravo Praroditeljka iz Lepenskog Vira;
  2. Pravom pripadnosti, neolitskih, starčevačkih slojeva, kompleksu neolitizacije Evrope.

Isto tako, slažemo se sa autorom i to je neosporno da Dunav čini kulturološku i svaku drugu „kičmu“ Evrope (pa, ne lomite joj kičmu).

U stvari, Dunav je za Evropu isto kao što su i druge moćne reke, kao što su Tigar, Eufrat i Nil za Sumersku, Akadsku i Egipatsku kulturu/civilizaciju, ali nije primereno da se imena promene u Tigarsku, Eufratsku ili, još neumesnije, Potigarsku, Ponilsku ili Poeufratsku, pa, daleko bilo, ni Podunavsku, pa šta god da je, kultura ili civilizacija. Samo neka ostane vinčansko pismo i Vinčanska kultura.

Inače, i ovo, da ponovimo, da ostane, da se ne zaboravi… U knjizi Haralda Harmana, Zagonetka Podunavske civilizacije, u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada, u prevodu Branke Rajlić, uz finansijski pomoć Pro Credit Bank, u obimnom spisku literature (23 strane, 403 odrednice) uopšte nema poziva na akademika Dragoslava Srejovića, što je moguća posledica novog Pravilnika o starosti korišćene literature, ali ona ne važi za arheologiju i društvene nauke. Ne navodi se ni Predrag Ristić – Isus, koji je doktorirao na temi Lepenskog Vira. Na karti (str. 214, sl. 74) koja se zove „mesta sa arheološkim nalazima pisma Podunavske civilizacije“ (urađena prema Merlin, sl. 2) sa dodacima, uokvireni su centri iz kojih je zračila upotreba pisma. Lepenski Vir nije uokviren, pri tom je pogrešno ucrtan na Velikoj Moravi, ali blizu ušća u Dunav. Na sumaranoj dvostraničnoj karti na kraju knjige, uopšte nije ucrtan. Autor se u tekstu obilato poziva na Mariju Gimbutas, koja je posetila Srejovića u vreme iskopavanja. Jednako se poziva na njenog doktoranta Šan Milton Vina, kao i na Marka Merlinija. Oni sasvim sigurno znaju za zagonetnu kuglu iz Lepenskog Vira. Vin ju je prvi objavio, Merlini prvi fotografisao ili su zajedno obojica dobili fotografiju. Za kuglu zna i Harman, ali o njoj – ni reči. Ćute oni, ćute i naši arheolozi a da smo na vreme počeli da se bavimo glasovno nestrukturisanim sredstvima vizuelne komunikacije, t.j. da smo blagovremeno, kada je trebalo, odbranili „vinčansko pismo“ od „podunavskog pisma“, uopšte nebi doveli sebe u obavezu da Vinčansku kulturu branimo od razvodnjavanja i potapanja ili utapanja u Podunavsku civilizaciju. Isto tako, Harman ne pominje u Literaturi ni Radivoja Pešića a daje njegove tablice (str. 206-207), pa da ga citiramo za kraj: ko je ovde nepismen, oni koji su pisali ili mi, koji ne umemo (ili ne želimo) da pročitamo?!.

29.7.2021. u Beogradu                                                                                  Hristivoje Pavlović, arhitekta

P.S. Iz istog razloga, t.j. neverovatno visoke koncentracije važnih nalazišta u samo malom delu Dunava (140 km od Lepenskog Vira, preko Starčeva do Vinče), mi smo (prof Dr Zoran Marković, arheolog Dragan Janković i arhitekta Hristivoje Pavlović, rukama majstor Bobija), na Malom Dunavu, maloj ribarskoj sekciji (departmanu?) velikog oglednog dobra Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu u Vinči, nadomak Beograda, u „Radmilovcu“ napravili pravo praistorijsko naselje praistorijskih podunavskih ribara, pa svako ko ne veruje može da dođe i da se uveri svojim očima. Tamo šarani i druge ribe već gledaju glasovno nestrukturisana sredstva vizielne komunikacije, ali ne čitaju, ne naglas, jer su neme, ali nisu slepe kod očiju, koje i mi imamo.