Navikli smo da smatramo da su prva astronomska znanja stigla u Evropu preko antičke Grčke, zahvaljujući njenim kontaktima sa drevnim zvezdoznanicima Vavilona i Egipta. Naravno, o tim znanjima imamo pisane tragove u različitim antičkim pisanim izvorima.

Sa druge strane, arheoastronomska istraživanja su u poslednjim decenijama donela nove uvide: gotovo je sigurno da su stanovnici Evrope posmatrali nebo još u paleolitu, te da su već tada merili vreme i prilagodili svoje religijske rituale prema ciklusu Mesečevih mena.

Arheoastronomska analiza pozno-mezolitskog naselja Lepenski Vir pokazala je da su veoma verovatna znanja njegovih stanovnika o godišnjem pomeranju mesta izlaska Sunca (Bajić i Pavlović 2018). Iako su prvi kontakti Lepenskog Vira sa neolitskim došljacima arheološki potvrđeni (Borić, 2018), isto tako je dokazano da tu nije postojao t.zv. „neolitski paket“, nema tragova zemljoradnje, niti pripiromljenih životinja osim psa, te da nekolicina neolitskih došljaka nije imala značajnijeg uticaja na način života zajednice sve do početka šestog milenijuma stare ere. Tako proizilazi  da je znanje o godišnjem pomeranju mesta izlaska Sunca – autohtono.

Na određenim neolitskim lokalitetima zapadne i centralne Evrope, takva znanja se gotovo podrazumevaju i uverljivo su arheoastronomski verifikovana. Neki lokaliteti iz tog vremena su veoma poznati:  Stounhendž u Britaniji, kružna formacija kod mesta Gosek na istoku Nemačke, Njugreindž u Irskoj, kao i nekoliko drugih zadivljuju svojom monumentalnošću, ali isto tako i znanjem, koje je ugrađeno u njih. Neki od njih, posebno oni na većim geografskim širinama, pokazuju da su njihovi graditelji posedovali i određena znanja o veoma kompleksnom prividnom kretanju Meseca, sa poznavanjem drakoničkog Mesečevog ciklusa i Mesečevih ekstremnih položaja na horizontu. Znali su neolitski graditelji i da odrede sever, kao simetralu ugla, koji zaklapaju pravci izlaska i zalaska Sunca.

Kontinuitet ovih znanja se sve češće potvrđuje na lokalitetima bakarnog, bronzanog i ranog gvozdenog doba širom Evrope. Ova stara znanja imaju i svoja ograničenja: nema ubedljivh tragova posmatranja zvezda, sideričkog kalendara, kruga Zodijaka … Ova znanja ostaju rezervisana za Bliski istok i Grčku, kao i neposredne susede Grka (ovde, naravno ne pominjemo Kinu i daleki istok, jer su suviše daleko od Evrope za značajniju razmenu znanja).

Zašto je to tako? Višemilenijski kontinuitet posmatranja neba donosi sve više znanja. Ali, postoje ograničenja, koja se moraju uzeti u obzir pri istraživanjima. Ta ograničenja mogu znanja jedne kulture učiniti beskorisnim za pripadnike neke druge kulture.

GEOGRAFSKA ŠIRINA

Astronomi znaju da nebo na većim geografskim širinama izgleda nešto drugačije nego ono na manjim. Idući put severa, cirkumpolarnih zvezda biva sve više a severni nebeski pol se sve više približava zenitu, gde će ga i videti posmatrač sa severnog pola Zemlje; gledano odatle,  sve su zvezde cirkumpolarne.

Idući put severa, posmatrač neba može da vidi sve manji broj zvezda, one koje se nalaze dalje na južnoj nebeskoj hemisferi postaju nevidljive. Na severnom polu vide se samo one severno od nebeskog ekvatora, i sve su cirkumpolarne.

Na većim geografskim širinama, prividna putanja Sunca postaje sve niža, a njen ugao u odnosu na liniju horizonta sve oštriji. To znači da Suncu treba sve više vremena da „siđe“ ispod horizonta dovoljno da zvezde postanu vidljive. Na geografskim širinama Sankt Petersburga već postoje „bele noći“, kada je noć zapravo blagi sumrak, pri čemu zvezde nisu vidljive. U Frankfurtu na Majni, večernji sumrak zna da traje i do 11 sati uveče; Na neolitskim lokalitetima Škotske, jutarnji i večernji sumrak traju veoma dugo zbog velike geografske širine, tako da posmatranje jutarnjih i večernjih izlazaka i zalazaka zvezda nema nikakvog smisla jer je nekonkluzivno. Ovo, naravno, ne isključuje poznavanje zvezda  i njihovih pozicija na nebu, ali predstavlja značajnu teškoću za poznavanje sideričkog (zvezdanog) kalendara, koji je baziran upravo na helijakalnim i akronihalnim izlascima i zalascima zvezda.

Pojedina područja Evrope imaju i neke prednosti. Na primer, na 45-om uporedniku je veoma lako odrediti istok: na ravnodnevice, kada Sunce izlazi približno tačno na istoku, senka gnomona u podne je tu jednaka njegovoj visini. 45-ti uporednik se pruža od Bordoa i južne Francuske, preko Torina, severne Italije Venecije, preko Vojvodine u Srbiji i Vršca, Temišvara, posred teritorije Rumunije, do Crnog Mora. On postaje prirodna granica uticaja kultura Mediterana i astronomskih znanja koja dolaze iz tih kultura, jer severno od njega neka saznanja postaju neupotrebljiva, odnose se na pojave na nebu, koje se ne mogu posmatrati.

Na severnim područjima, prividna putanja Meseca je takođe niža i Zemljin satelit se kreće pod značajno oštrijim uglom u odnosu na horizont. Ova činjenica čini da su upadljivije promene mesta njegovog izlaska i zalaska, a posebno njegovi horizontski ekstremi. Zato i ne čudi  da su posmatranja tih događaja i znanja o njima vezana za lokalitete Severne Škotske, gde pun Mesec u svom južnom ekstremu bukvalno „klizi“ veoma blizu horizonta. Sa lokaliteta, koji su pogodni za ovakva posmatranja, stečeno znanje se širilo po Evropi, ali nikada nije prihvaćeno u Grčkoj, niti je ugrađeno u grčke mitove, jer su te pojave na geografskoj širini Grčke nedovoljno upadljive.

Postoje mesta, koja su prirodno pogodna za posmatranje nekih nebeskih pojava. Struktura prirodnog horizonta može da omogući da se Sunce u određeno doba godine pokazuje baš u nekom prirodnom useku na horizontu. Upravo ova činjenica omogućuje razvoj pejzažne arheoastronomije, koja sugeriše izučavanje jednog lokaliteta zajedno sa njegovom okolinom, koja mu je data od strane prirode. Znanja stečena na ovakvim lokalitetima omogućiće bolje razumevanje astronomske pojave a potom i izgradnju veštačkih orijentira, kojim se određena astronomska pojava postavlja u liniju, koja povezuje njeno mesto na horizontu, orijentir i poziciju (oko) posmatrača. Time se stiču uslovi za preciznije posmatranje onih pojava koje se na toj geografskoj širini mogu posmatrati. Ali, ti uslovi neće uticati na činjenicu da su na većim geografskim širinama neke astronomske pojave nedostupne.

Ovde se treba zapitati: koliko mogu da budu konkluzivna posmatranja planete Merkur na geografskoj širini Goseka? Ta planeta je uvek veoma blizu Sunca i veliko je pitanje koliko može da bude vidljiva ako jutarnji ili večernji sumrak traju predugo. Sličan je slučaj i sa Venerom, koja je toliko draga grčkim i blisko-istočnim zvezdoznancima. Veoma je moguće da su po pitanju planeta autohtona znanja severnijih delova Evrope morala ovim biti ograničena. Tek sa napretkom matematičke astronomije, kada je postalo moguće izračunati ono što se na nebu ne može posmatrati, stiču se uslovi da se prirodne granice brišu.

DOSTUPNOST MATERIJALA

Kada pominjemo kulturu antičke Grčke, prve asocijacije nas vode do velelepnih mermernih hramova, ukrašenih mermernim i bronzanim skulpturama. Kamen je trajan materijal. Njegova trajnost je omogućila dostupnost umetničkih dometa ove kulture i danas. Teško je zamisliti štetu, koja je mogla nastati u koliko bi svi ovi artefakti načinjeni od nekog manje trajnog materijala.

Sa druge strane, u velikim prostranstvima ravnica centralne, zapadne i istočne Evrope, kamen je bio mnogo manje dostupan a načini gradnje, kao i izrada umetničkih i kultnih predmeta prilagođeni toj činjenici. Tu, od neolita pa nadalje,  viđamo monumentalne strukture načinjene zemljanim radovima, građevine od zemlje i drveta, dok su kultni i umetnički obrađeni predmeti mnogo manjih dimenzija, načinjeni od kosti i keramike, a znatno ređe od plemenitog kamena. U hramovima, statue su najčešće drvene i sačuvane su u veoma malom broju, jer je reč o efemernom materijalu, koji teško odoleva zubu vremena. Tako, možemo da govorimo o evropskim „drvenim“ kulturama i, na žalost, ne možemo da očekujemo da mnogi njihovi materijalni tragovi budu sačuvani do današnjih dana. Samo izuzetno retko se arheološki mogu identifikovati ostaci drvenih i zemljanih građevina koji su dovoljni za njihovu koliko-toliko sigurnu rekonstrukciju. Isto važi za lokalitete od arheoastronomskog značaja. U ravnici nema prirodnih orijentira. Ako su postojali veštački, napravljeni od kamena, možemo da se nadamo da ćemo ih naći i proučiti. Ali,  u koliko su ti orijentiri bili od drveta, potrebna je veoma pažljiva analiza tla da bi se utvrdilo da je na određenom mestu bio postavljen drveni stub. Pri starijim arheološkim istraživanjima, na ovo je često obraćana nedovoljna pažnja, pa su neki uvidi za uvek izgubljeni. Tek u novije vreme, geomagnetska prospekcija je omogućila da se tragovi drvenih struktura ipak nađu i njihovo mesto identifikuje i analizira.

DOSTUPNOST ISTRAŽIVANJA

Proizilazi da na nekim od potencijalno arheoastronomski značajnih lokaliteta nije dobro ni započinjati arheološka istraživanja sve dok se ne steknu tehnološki uslovi da se to istraživanje obavi kvalitetno u svim njegovim fazama, počev od neinvazivnih metoda (geo-radar, geomagnetska detekcija, električna provodljivost tla i sl.), analize okolnog prostora, preko temeljnog arheološkog iskopavanja, analize nađenih artefakata i njihovog datiranja, koje opet uključuje različite nove metode, fizičke, hemijske, termohemijske, biološke i t.d. Podrazumeva se da takvo istraživanje mora da zahteva prisustvo stručnjaka različitog obrazovanja, osposobljene za rukovanje sofisticiranom opremom, kao i one osposobljene za tumačenje različitih podataka, dobijenih pri istraživanju. Isto tako, nameće se potreba izrade veoma precizne tehničke dokumentacije o lokalitetu, kako bi se omogućilo da on ostane dostupan i za neke buduće istraživače.

Sve ovo će značajno podići cene istraživanja, koje će za siromašnija društva često postati prevelike i nedostupne. Tako, kvalitetna arheološka istraživanja postaju pitanje prestiža ali i političko pitanje. Svaka zajednica mora sama sebi da objasni koliko su joj značajni temelji na kojima počiva.

                                                                                             27.1.2020
Aleksandra Bajić