Drvo sveta

(još jedan etnoastronomski ogled Aleksandre Bajić)

Mitovi starih naroda nas uče da se svet sastoji iz tri dela: jedan je svet ljudi, drugi je svet duhova ili podzemni svet, treći je svet bogova ili NEBO. Verovalo se da postoji nešto što povezuje ta tri sveta: to je DRVO SVETA, moćno drvo čiji su koreni u podzemnom svetu, stablo u svetu ljudi a grane sa krošnjom na nebu. Nordijski narodi imali su svoje ime za drvo sveta, to je bio sveti jasen, Igdrasil, čije ime znači “Igov konj“ a Ig je jedno od imena vrhovnog božanstva, Odina. Koren Igdrasila je bio u podzemnom svetu (Hel), stablo u svetu ljudi (Midgard) a grane i krošnja u svetu bogova (Asgard). U krošnji čuči orao Vedrfolnir, tu je i veverica Ratatosk. U podnožju stabla je zmaj Nidhog, a tu je i Mimirov izvor, kome je Odin žrtvovao svoje oko, da bi sa njegovom vodom popio mudrost. Sa druge strane je još jedan izvor, onaj oko koga se okupljaju tri Norne (Urd, Skald i Vedrandi) i određuju sudbinu ljudi… Takvo, nordijsko ustrojstvo sveta je opisano u Staroj Edi[1]. Umetnici su želeli da to ustrojstvo sveta i vizuelno približe publici, pa su nastale ovakve slike:

Slika br. 1: Igdrasil, onakav kako ga je video današnji umetnik

Sličnu predstavu drveta sveta su imali i stari Saksonci, zvali su ga Irminsul. I grčki Zevs je imao svoje, posvećeno drvo, hrast, na kome je sedeo orao, ptica posvećena Zevsu. I drevni Indusi su imali svoje sveto drvo, FIG, koje je u stvari jedna vrsta smokve. Verovali su da se to drvo pruža od nadira do zenita.

Brojne likovne predstave drveta sveta se mogu naći u različitim kulturama. Naravno, ni jednog trenutka nismo sumnjali da su i Sloveni, pa i južni Sloveni, imali svoju predstavu o drvetu sveta. I oni pripadaju narodima koji govore nekim od indoevropskih jezika i na njihovim likovnim predstavama pojavljuje se nekakvo neobično drveće.

Slika br. 2: Drvo sa velikog stećka slemenjaka iz Zgošće

Na ovoj slici je drvo sa velikog stećka iz Zgošće (Bosna i Hercegovina). Ovo drvo kao da ilustruje jednu bajku iz zbirke Vuka Karadžića, koja referiše o verovanju da na “onom” svetu postoji hrast[2], za koji je lancem vezan vuk, koji taj lanac stalno glođe. Kad jednom dođe trenutak da je lanac skoro sasvim preglodan, da će se vuk osloboditi, neki ciganin-kovač udari svojim čekićem u nakovanj, od jednom se lanac obnovi, bude kao nov. Po negde se veruje da se to dešava kada neko izvikne “Hristos se rodi!”, što je uobičajen srpski božićni pozdrav. Odmah je jasno da nisu u pitanju običan hrast i običan vuk.

Drvo sveta je poznato i kao Axis Mundi, “osovina sveta”, što nikako nije isto što i osovina Zemlje. Axis Mundi je simbol, nešto oko čega se vrti Kosmos (Univerzum) a ne Zemlja. O tome je veoma detaljno pisao Nenad Đ. Janković[3], u svojoj knjizi o astronomskom znanju Srba.

Slike br. 3 i 4: vrata sa crnogorske kućeiz 19. veka u Plavu i kameni
presto iz Bosne

Prethodne slike opet pokazuju neobično drveće. Na slici levo, vide se jedna vrata iz stare crnogorske kuće. Ta vrata pokazuju drvo sveta. Levo i desno od drveta su kvadrati, njih DVANAEST u vertikali. Na obodu su nizovi spirala, po petnaest u vertikali (na dve vertikale ukupno TRIDESET). U donjem redu je SEDAM spirala u horizontalnom nizu. Kao da ova vrata predstavljaju nekakav kalendar, sa sedam dana u nedelji, trideset dana u mesecu i dvanaest meseci u godini. Gde je kalendar, odmah tu, u blizini je i znanje o prividnom kretanju nebeskih tela.

Na desnoj slici je još jedno drvo sa kamenog prestola. Neobično je po tome što je na njemu nekoliko vrsta listova. Prepoznajemo lišće hrasta, lipe, kestena… Kakvo je to čudno drvo?

Ne treba mnogo da razmišljamo o tome. Čini se da su nam naši južno-slovenski preci ostavili sasvim precizan opis SVOG drveta sveta u jednoj lepoj narodnoj pesmi, zapisanoj u Hrvatskoj. Slična se sačuvala i u Srbiji, gde ju je zapisao Vuk Karadžić, ali taj varijetet je znatno kraći, sačuvala se samo prva polovina pesme.

JAVOR I JELA[4]

Rasla jela u osoju,
Zelen bore u prisoju.
Jela boru poručuje:
„O javore, zelen bore,
L’jepo ti je ukraj vode,
Iz stabla ti voda teče,
Sa grana ti čele lete
A vrhom ti biser rađa.
Lapće vodu kuničica,
Čele kupi lisičica,
Biser bere djevojčica.
U to doba kraljeviću,
Vodi hrta i sokola.
Pusti hrta za kunicom,
A sokola za lisicom,
A on, Marko, za djevojkom.
Stoji huka niz planinu:
Bježi hrtu kuničica
A sokolu lisičica,
Njemu, Marku, djevojčica.“
Javor jeli odgovara:
„Bora tebi, vita jele!
Bolje tebi u osoju
Nego meni u prisoju.
U stablu ti ljuti zmaje,
Na granama soko sivi;
Soko sivi gnjezdo vije,
Zmaj sokolu poručuje:
Oj sokole, moj sokole,
Ne vij gnjezdo više mene,
Er ću, zmaje, pustit’ plame,
Gnjezdo ću ti opaliti,
Tiće ću ti izvaliti,
Izvaliti, podaviti.
Soko zmaju poručuje:
Ne straši me, ljuti zmaje!
Ti puštavaj svoje plame!
Ja sam tiće odgojio,
Tići su mi poletari.
Kad ti puštiš tvoje plame,
Možeš gnjezdo opaliti,
Nećeš tiće izvaliti,
Niti ćeš ih podaviti.
Tići će mi poletjeti,
Ti ih nećeš ni vidjeti.“

Pogledaćemo najpre taj “javor (ili bor) u prisoju”. U rečnicima piše da je “prisojna strana” brda ona strana koja je izložena Suncu, dakle ona koja je okrenuta prema jugu. Tekst pesme čini da nismo sigurni o kom se drvetu govori, da li o boru ili javoru, ali pošto znamo da kod Srba reč “bor” često zamenjuje reč “bog” a javor može biti mimikrija za reč “Davor”, što je ime južno-slovenskog božanstva nejasnih kompetencija o kome je pisao Čajkanović, shvatamo da ni sa ovim drvetom “nisu čista posla” te da je to drvo možda neko božansko drvo. Kada smo videli da mu iz stabla teče voda, shvatili smo da smo na nekom od važnih slovenskih izvora, koji je sličan onome oko koga se sakupljaju nordijske Norne ili onom Mimirovom, čija voda donosi mudrost. Ako su grane ovog drveta na nebu, kao što su grane Igdrasila, da li bi oni biseri mogli da budu zvezde? Ako jesu, da li bi stablo drveta moglo da bude ono što danas nazivamo Galaksijom, a narod na Balkanu znao kao Mlečni put? Da li je to ona strana galaksije na južnom nebu, što se lepo vidi zimi?

Slika br. 5: Mlečni put i Orion, kako ih je snimio Ričard Gotardo

Vidimo da je na zimskom, južnom nebu vidljiv Mlečni put, a zapadno od njega sazvežđe Orion. Da bi nam sve to bilo jasnije, pogledaćemo sve to ponovo, ali sa obeleženim imenima sazvežđa:

Slika br. 6: Orion, Canis Maior, Lepus, Aldebaran (najsjajnija zvezda
u sazvežđu Taurus), Eridanus

Od jednom nam je jasno; Marko Kraljević je predstavljen sazvežđem Orion, i on je krenuo u lov, baš kao i grčki lovac po kome je sazvežđe dobilo svoje naučno ime. Kako znamo? Pa lako: odmah pored Oriona je Canis Maior, sazvežđe Veliki pas, sa najsjajnijom zvezdom Sirius, a taj pas juri zeca (sazvežđe Lepus, što znači “zec”). Baš kao što ovaj pas juri svog zeca, tako i hrt Marka Kraljevića juri kuničicu (kunić je vrsta zeca). Da bi smo bili sigurni, tu je i nebeska reka, sazvežđe Eridanus[5], dakle tok vode, onaj isti koji ističe iz stabla bora-javora.

Markovog sokola, koji juri lisicu (“lisičicu”) objasnio nam je Đore Cenev, koji je 2004.godine objavio rezultate velikog istraživanja makedonskog narodnog znanja o zvezdama. Sokolom ili jastrebom su Мakedonci nazivali zvezdu Kapelu (Capela) koja se nalazi unutar Mlečnog puta, u čijoj je blizini (bliže horizontu) crvenkasta zvezda Aldebaran, koju je narod shvatao kao lisicu (“lisičicu”)[6]. Nedostaje nam samo devojčica iz pesme. Ali, može biti da je i ona bila tu kada je pesma spevana. Ako bi to bila planeta Venera, u svom jutarnjem liku zvezde Danice, onda bi se cela slika malo pomerila prema istoku, dakle pred jutro. Ako bi bila Večernjača, onda bi se slika malo pomerila prema zapadu.

Da bi smo bolje razumeli “jelu u osoju”. dakle, na suprotnoj strani od bora/javora u prisoju, pomislili smo najpre da je tražimo na severnom nebu. Ali, to nije bilo baš logično, jer su tamo cirkumpolarne zvezde. Logičnije je bilo da je potražimo opet na jugu, ali leti, u avgustu, na suprotnoj strani godine. I baš leti, unutar Mlečnog puta vidimo sazvežđe Aquila, što na Latinskom jeziku znači “orao”, nalazi se blizu nebeskog ekvatora. Na suprotnoj, severnoj strani neba, opet pored Mlečnog puta, vidimo sazvežđe Draco, što znači “zmaj”, možda upravo onaj koji preti da će sagoreti mlade orlove u gnezdu. Naravno, njih nema, oni su “poletari”, dakle, odleteli su. Ali, taj zmaj se, prema narodnoj pesmi, nalazi “u stablu” a ne pored stabla, to znači da to možda i nije sazvežđe Draco (zmaj). Kada pogledamo Mlečni put malo bolje, treba samo malo mašte da bi smo shvatili da on izgleda baš kao stablo uz koje se puže zmija, pa je možda to baš taj zmaj iz pesme.

Slika br. 7: sazvežđe Aquila (Orao) unutar Mlečnog puta,
sa najsjajnijom zvezdom Altair

Slika br.8: Mlečni put, sa tamnijom spiralnom tamnom formacijom,
koja liči na zmiju

Motiv zmaja, koji preti mladim orlovima u gnezdu na drvetu, srećemo često u narodnom literarnom stvaralaštvu južnih Slovena. Najpoznatiji su primeri pesma “Marko Kraljević i orao” i bajka “Kravarić Marko”, obe iz zbirke Vuka Karadžića. Po nekad, zmaj je predstavljen kao zmija, po nekad samo kao vatra, što nas ne čudi. Zmije otrovnice, baš kao i zmajevi simbolišu vatru, to je odavno poznato. Opisi zmajeva iz bajki i kažu da iz zmajeva “sve vatra sipa”. Jedan zmaj je “sušta vatra”.

Sigurno je da se zmaj nije našao slučajno pored drveta sveta i vuka[7] sa velikog stećka iz Donje Zgošće, na slici br. 2.

Lako je prepoznati paralele sa nordijskim drvetom sveta, Igdrasilom, orlom Vedrfolnirom i zmajem Nidhogom. Interesantno je da nordijska mitologija vidi na drvetu sveta i petla Vidofnira, dok su Makedonci, prema Đ. Cenevu, poznavali zvezdu zvanu “Petao”, onu koju astronomi zovu Nat iz sazvežđa Auriga, takođe na drvetu sveta – Mlečnom putu.

Ovde se mora reći da su Sloveni raspoređeni na veoma velikom prostoru, te da je u predhrišćanska, mnogobožačka vremena svako pleme imalo svoje božanstvo zaštitnika. Verujemo da zato postoji velika i raznovrsnost slovenskih narodnih naziva za nebeska tela. Isto tako, različite su i vizualizacije sazvežđa i u skladu su sa lokalnim kosmogonijskim mitom. Različito su, na primer, sagledavali Orion poštovaoci Gromovnika u odnosu na poštovaoce Boginje Majke ili one koji su poštovali božanstvo Sunca. Ipak, neka opšta mesta se naziru.

Fusnote:

[1] Stara Eda (uporedni prevod sa Nemačkog i Engleskog jezika Aleksandre Bajić i Vesne Kakaševski), Pešić i sinovi Beograd, 2011.

[2] Hrast na ovoj likovnoj predstavi prepoznajemo po karakterističnom lišću. Ali, postoji još jedan detalj; u korenu hrasta sa stećka je cvet perunike, što bi moglo da sugeriše da je hrast bio posvećen Perunu, slovenskom božanstvu groma.

[3] Nenad Đ. Janković, Astronomija u predanjima, običajima i umotvorinama Srba, SANU i Srpski etnografski zbornik, Beograd, 1951.

[4] Hrvatske narodne pjesme, knjiga peta, ŽENSKE PJESME, uredio Dr Nikola Andrić, Matica hrvatska, Zagreb, 1909. (pesma br. 14, str. 15)

[5] Sva tri sazvežđa, Canis Maior, Lepus i Eridanus, bila su poznata pod istim imenima još Ptolomeju, u prvom veku nove ere.

[6] Postoji još jedno moguće tumačenje: na starim mapama, postoji sazvežđe Vulture cadens ili Aquilla cadens, („grabljivica u obrušujućem letu“) sa veoma sjajnom zvezdom Vega, koja se takođe nalazi pored Mlečnog puta. Danas je to sazvežđe poznato kao Lyra. Na istim starim mapama, nalazi se i sazvežđe Vulpecula („Lisičica“, „Mala lisica“). Prvo sazvežđe je bilo poznato još u Ptolomejevo vreme, ovo drugo (Vulpecula) je identifikovano u sedamnaestom veku. Upravo zato je ovo tumačenje malo verovatno. Veliki delovi Balkana su u sedamnaestom veku bili pod turskom okupacijom, nešto manji deo pod austrougarskom ili mletačkom, narod se u glavnom bavio zemljoradnjom i stočarstvom, te nije bilo uslova za širenje evropskog astronomskog znanja.

[7] Vuk je, po svojoj simbolici u mitologiji isto što i pas, izrazito htonska životinja, koja, prema K.G.Jungu simboliše smrt i ponovno rođenje. Ako shvatimo da pravila iz mitologije važe i za nebeske pojave (do sada znamo da sasvim važe u slučaju grčke mitologije), onda je i tu pas isto što i vuk, dakle Veliki pas (Canis Maior) je isto što i Veliki vuk. Kao što je Canis Maior vezan (t.j.na stalnom odstojanjuj) za Mlečni put, t.j. drvo sveta, isto tako, možemo da zamislimo ili da zmaj puže uz Mlečni put ili da je na suprotnom kraju neba, kao sazvežđe Draco, opet u blizini Mlečnog puta. Jednom viđeni, ovi odnosi na nebu se lako pamte uz pomoć mita.

Literatura:

Nenad Đ. Janković, Astronomija u predanjima, običajima i umotvorinama Srba, SANU i Srpski etnografski zbornik, Beograd, 1951,

Hrvatske narodne pjesme, knjiga peta, ŽENSKE PJESME, uredio Dr Nikola Andrić, Matica hrvatska, Zagreb, 1909.

Stara Eda (uporedni prevod sa Nemačkog i Engleskog jezika Aleksandre Bajić i Vesne Kakaševski), Pešić i sinovi Beograd, 2011.

Д. Младенова, Звезданото небе над нас (Етнолингвистично иследоване на балканските народни астроними) Софија, Академично издателство „Проф. Мариа Дринов“, 2006.

Đore Cenev, Makedonska narodna sazvežđa, Publication of the Astronomical observatory Belgrade, vol. 85 (str. 97-108) (dostupno i na internetu, na Engleskom jeziku).

Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pjesme, Nolit, Beograd, 1969.

Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pripovjetke, Nolit, Beograd, 1969.

Š. Kulišić, P.Ž.Petrović i N.Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Etnografski institut SANU i Interprint, Beograd, 1998.