(Kružne formacije kod Vršca)

  1. februara 2018. godine, Društvo “Vlašići“ se, gotovo u punom sastavu, uputilo prema Vršcu. Izlet je organizovao novi član, Tamaš Fodor, sa dva glavna cilja: želeli smo da posetimo neobičnu kružnu formaciju u blizini toga grada, a imali smo i važan sastanak sa članovima sličnog, arheoastronomskog Društva iz Rumunije, sa željom da se upoznamo, družimo i razmenimo istraživačka iskustva.

Oko 11h pre podne smo stigli do lokaliteta. Kada se siđe sa asvaltnog puta i krene kroz nekadašnji veliki vršački rit, ništa ne upućuje da se tu krije nešto neobično. Sve dok ne dođete u neposrednu blizinu kružne formacije, ne primećujete da išta narušava jednoličnost ravnice, obrasle požutelom travom. Tek po dolasku do najvećeg kruga, primetite da kretanje postaje znatno teže, zemljište ne samo što nije ravno, već je mestimično tako ispucalo da noga propadne u pukotinu do lista…

Lokalitet nije arheološki istražen. Urađeno je samo sondažno iskopavanje, koje sugeriše neolitsko datiranje. Ta jedna sonda na terenu nije ni zatrpana, zjapi kao rana u centralnom krugu. Nema tragova da je neko drugi ovde kopao, osim arheologa. Iako nije ničim zaštićena, formacija koncentričnih krugova je u začuđujuće dobrom stanju. Izgleda da je štiti zabačenost lokacije, slano zemljište nepogodno za zemljoradnju i brzi način života današnjih ljudi, koji više nemaju vremena da šetaju po okolini. Do pre stotinak godina ju je štitila močvara (rit), sada drenirana relativno plitkim kanalima, koji odvode suvišnu vodu. I pored odvodnjavanja, na nekoliko mesta se vidi da je nivo podzemnih voda visok.

Geodetsko merenje je obavljeno iz centra formacije (izmeren prečnik centralnog kruga je 49m).

Jugoistočni horizont je dobro strukturian, čine ga Vršačke planine, sa najvišim, Guduričkim vrhom, koji se nalazi sa leve strane na fotografiji.

Tamaš je 25.12.2017. godine snimio izlazak Sunca:

Fotografija izlaska Sunca od 25. 12.2017. godine NIJE snimljena iz centra kruga, već sa pozicije koja je oko 6m jugoistočno od centra. Upravo na mestu snimanja se nalazi gomila zemlje od iskopa (arheološka sonda). To bi značilo da se izlazak Sunca odatle vidi na diskretno manjem azimutu, ali se to može zanemariti, s obzirom da je horizont na tom pravcu udaljen oko 12,5km, pa će pomeranje u pravcu sever-jug od 3,63m dati promenu azimuta od samo 1’ na horizontu.

Izmereni su azimuti i ugaone visine nekoliko dobro definisanih tačaka na horizontu, koje bi mogle da budu solarni markeri. Tačka br. 1 je Vršačka kula, poznati lokalni geodetski marker, čija je pozicija precizno definisana (45,122819 N  21,315671 E), a azimut pravca do kule se može lako izračunati iz koordinata u WGS/UTM sistemu.

Geografske koordinate centra kružne formacije su ϕ = 45,210293o  λ = 21,287244o

Geografske koordinate levog boka Vršačke kule su ϕ =  45o 7’ 21,93’’  (45,122758 o)
λ =  21o 19’ 32,55’’  (21,325708o)

Centar krugova klasične koordinate decimalne koordinate WGS/UTM zona 34
Geografska širina 45.210293o y = 5006351.84
Geografska dužina 21.287244o x = 522556.25

Snimak očigledno nije “ortofoto”, satelit nije bio u zenitu iznad kule. Zato su uzete koordinate tačke gde levi ugao kule (tako se vidi sa lokaliteta) dolazi do tla. Tako je greška najmanja.

Vršačka kula (levi bok) klasične koordinate decimalne koordinate WGS/UTM zona 34
Geografska širina 45o 7’ 22,03’’ 45.122786 o y1 = 4996642.10
Geografska dužina 21o 19’ 32,55’’ 21.325708o x1 = 525615.88

 

y – y1 = 9709.74           x – x1 = – 3059,63    A = 162,509872  A = 162o 30’ 35’’

 

 

 

 

             Azimut  (A)       Ugaona visina (h)
1

 

            162o 30′ 35”            (1o 47’ 20’’)
2

 

            140o 03′ 55”

 

           (2o 09’ 50’’)
3

 

            139o 33′ 15”            (2o 36’ 30’’)
4

 

            133o 28′ 00”

 

           (1o 24’ 20’’)
5

 

            129o 06′ 50”
129,113888o
           (2o 29’ 40’’)
(2,494444 o)
6

 

            124o 52′ 40”
124,877777o
           (1o 19’ 30’’)
(1,325000o)

 

Nadmorska visina Guduričkog vrha iznosi H = 641m, udaljenost od centra kružne formacije je  d = 12930m.      Sama formacija se nalazi na nadmorskoj visini od oko 79,4m n.m, pa je visinska razilika u odnosu na Gudurički vrh  ΔH = 561m.  Zato bi očekivana ugaona visina vrha bila h = 2,487014о          h = 2o 29’ 13’’ Ovo je u dobroj korelaciji sa izmerenim ugaonim visinama, pa se ove mogu uzeti sa poverenjem a razlika nastaje u glavnom zbog zemaljske refrakcije.

Očekivana vrednost zemaljske refrakcije, izražena u stepenima,  se (okvirno) izračunava ako se distanca izražena u kilometrima podeli sa 1500:

12,930 : 1500 = 0,00862о = 31,03’’   Kada tu vrednost dodamo izračunatoj, dobijamo gotovo tačnu izmerenu vrednost.  (Preciznost teodolita je plus-minus 4’’)

Zaključak je jasan: izmerene ugaone visine se mogu prihvatiti sa poverenjem.

Na ovom lokalitetu, neka pitanja se sama nameću:

  • Kolika bi trebalo da bude deklinacija Sunca na kratkodnevicu, da bi Sunce izišlo na Guduričkom vrhu? (tačka br. 5) 

Da bismo ovo izračunali, treba da se podsetimo d
2,494444 o – 0,720o =1,774444o            h’ = 1,774444o

r = refrakcija svetlosti na horizontu (prema Sampsonu, prosečna vrednost za decembar je 0,720o)
δ = deklinacija Sunca (na kratkodnevicu jednaka negativnoj vrednosti nagiba Zemljine ose)
ϕ = geografska širina stajne tačke (centar kružne formacije)
h = ugaona visina horizonta
A = azimut   

sin δ = sin ϕ sin h + cos ϕ cos h cos A
sin δ = (sin 45,21028o x sin1,774444o) + cos 45,21028o x cos 1,774444 o x cos 129,113888o
sin δ = 0,709697 x 0,030964 + 0,704507 x 0,999520 x -0,630863
sin δ = 0,021975 – 0,444234 = – 0,422259

δ = 24,97o      Rešenje je NEMOGUĆE, jer većina prihvaćenih proračuna nagiba Zemljine ose navodi da je poslednji maksimum bio pre 10000 godina, kada je nagib bio 24o 15′  (24,25o)

  • Danas, na kratkodnevicu Sunce izlazi u tački na horizontu koja je prirodno dobro definisana, pa je solarni marker za zimski solsticij precizan. Ali, zbog većeg nagiba Zemljine ose, u prošlosti je Sunce na kratkodnevicu izlazilo nešto južnije. Da li je solarni marker bio precizan i tada, u vreme kada je kružna formacija imala svoju prvobitnu funkciju?

Zato, zamislićemo hipotetičnu poziciju između tačke  5 i tačke 6 (na polovini padine, gde se na fotografiji zapaža mala zaravan na toj padini, čime je pozicija ipak definisana)

5

 

            129o 06′ 50”
129,113888o
           (2o 29’ 40’’)
(2,494444 o)
6

 

            124o 52′ 40”
124,877777o
           (1o 19’ 30’’)
(1,325000o)

 

Ta pozicija bi imala srednju vrednost azimuta A =  127,005555o  i srednju vrednost ugaone visine
h = 1,909722o.

Ugaona visina, korigovana za vrednost atmosferske refrakcije na horizontu (r = 0,720)[1], bi iznosila  1,189722o
Ponovo, može da se primeni ista formula:

sin δ = sin ϕ sin h + cos ϕ cos h cos A
sin δ = (sin 45,21028o x sin 1,189722o) + cos 45,21028o x cos 1,189722o  x cos 127,005555o
sin δ = 0,709697 x 0,020763 – 0,704506 x 0,999784 x – 0,601892
sin δ = 0,014735 – 0,423944 = – 0,409208  δ = – 24,1550o = – 24o 9′ 18’’

Takav nagib Zemljine ose je bio sredinom petog milenijuma stare ere (oko 4500. godine stare ere), pa može odgovarati kulturi Vinče, što bi značilo da se tada izlazak Sunca na kratkodnevicu mogao posmatrati na sredini severne padine Guduričkog vrha.

Ovo ne treba shvatiti kao pokušaj arheoastronomskog datiranja lokaliteta, već samo kao postupanje u ime radoznalosti. Arheoastronomsko datiranje nema nikakvog smisla bez arheološkog istraživanja i datiranja. Tek kada se pouzdano bude znalo kojoj kulturi pripada lokalitet, kada bude bilo moguće egzaktno datovanje određenih artefakata tamo nađenih, arheoastronomsko datiranje će imati smisla. Do tada, sve ovo su samo indicije…

Arheološko istraživanje će (možda) pokazati eventualno postojanje struktura veštačkog horizonta, na kome su mogli da postoje i bliski orijentiri u obliku stubova, otvora na ogradi i slično. U okolini lokaliteta postoji nekoliko prilično uništenih humki (tumulusa), koje su  znatno smanjene visine zbog intenzivne poljoprivredne delatnosti i upotrebe moćne mehanizacije.I te humke su mogle biti orijetiri (pod uslovom da su postojale istovremeno sa kružnom formacijom).

Postoji još nekoliko pitanja, koja se na ovom lokalitetu moraju postaviti:

  • Zašto graditelji ove formacije nisu otišli par stotina metara prema jugu i TAMO napravili svoje krugove? U tom slučaju, imali bi lepši i upečatljiviji izlazak Sunca tačno na Guduričkom vrhu. Prostora je bilo, teren je ravan, nadmorska visina je ista…

Isto pitanje bi se moglo postaviti i svim eventualno kasnijim graditeljima ove formacije. Što bi bili (hipotetično) bliže današnjem vremenu, njihovo pomeranje prema jugu bi moralo da bude veće.

  • Da li je graditeljima ovih kružnih formacija bilo bitno da na Guduričkom vrhu vide CEO SUNČEV DISK? Možda je baš pojava celog Sunčevog diska za njih imala značaj hijerofanije…

U tom slučaju, ugaona visina centra Sunca bi bila 16 ugaonih minuta iznad Guduričkog vrha. I za takav proračun ćemo pretpostaviti sredinu 6. milenijuma stare ere (5500. godinu), odnosno nagib Zemljine ose od             δ = 24,1550o = 24o 9′ 18’’ da bismo proverili na kom azimutu je bio centar Sunca, kada je dostigao zadatu ugaonu visinu.

Ugaona visina Guduričkog vrha, korigovana za vrednost refrakcije svetlosti na horizontu) treba da bude uvećana za 16′  (0,26666o), pošto će centar Sunca biti za toliko iznad vrha. Proračun pokazuje da ni ovakvo nešto nije bilo moguće, jer je dobijeni azimut gotovo za ceo stepen manji od realnog.

  • Zašto su graditelji ove formacije napravili ČETIRI KONCENTRIČNA KRUGA, ako bi im jedan bio sasvim dovoljan? Slične formacije se najčešće sastoje od jedne kružne platforme oko koje je rov. Izuzetno, na nekim srednjeevropskim lokalitetima postoji još jedan rov, na izvesnom odstojanju.
  • Šta bi mogao biti razlog da im jedan krug NIJE BIO DOVOLJAN?
  • Da li se izlazak Sunca iznad Guduričkog vrha mogao posmatrati na kratkodnevicu sa najjužnije tačke najvećeg kruga na formaciji, koja je oko 75m južno od centra?

Nije se mogao posmatrati, jer pomeranje posmatrača 75m prema jugu menja azimut pravca prema istoj tački na horizontu samo za 1/3o

Ovaj lokalitet je interesantan jer je na KVADRANTU lokalnog meridijana (približno na 45o severne geografske širine. Senka gnomona u podne na ravnodnevice je praktično jednaka njegovoj visini. To znatno olakšava utvrđivanje pravca istok-zapad; zbilja, na lokalitetu sa istoka postoji prilazni ceremonijalni put, širok 12m, koji u dužini od 20m ide tačno u pravcu geografskog istoka, da bi odatle napravio blago skretanje (7o) prema severu. Put je danas presečen kanalom za odvodnjavanje, pa je jasno da je nastao pre tog kanala. Previše je širok da bi ga svojim točkovima napravilo neko vozilo u današnjem vremenu.

Sve u svemu, na lokalitetu se u ovom trenutku mogu identifikovati dva astronomski značajna pravca: današnja tačka izlaska Sunca na kratkodnevicu na istočnom podnožju Vršačkog brega  i pravac istoka, definisan sa 20m ceremonijalnog puta  direktno do kružne formacije.

Što se tiče tačke izlaska Sunca na kratkodnevicu, za sada se ne može dokazati da je pozicija lokaliteta namerno odabrana kako bi se posmatranjem Sunca mogao odrediti dan zimskog solsticija, jer markeri na horizontu nisu dovoljno precizni. Ceremonijalni put prema istoku sugeriše znanje o stranama sveta. Strane sveta se NE MOGU drugačije odrediti osim posmatranjem neba.

Na kraju, treba proveriti rezultate merenja, tako što će biti upoređeni sa simulacijom na astronomskom softveru Red Shift 7, za izlazak prvih zraka  Sunca na dan 25. decembra 2017. godine, kada je Tamaš Fodor fotografisao izlazak Sunca, kako bismo znali da li se celo merenje može prihvatiti sa poverenjem:

5

 

 Azm.   129o 06′ 50”
129,113888o
Alt.      (2o 29’ 40’’)
(2,494444 o)
6

 

            124o 52′ 40”
124,877777o
           (1o 19’ 30’’)
(1,325000o)

 

1,325000 – 0,720  = 0,605(0o 36’ 18’’) Gornji pol Sunca će biti na toj ugaonoj visini, onda kada je centar na 16’ (polovinu ugaonog prečnika Sunca nižoj), čime se dobija  (0o 20’ 18’’)

h – r – 16’ = 1o 19’ 30’’ – 43’ 12’’ – 16’ = 0o 20’ 18’’

Animacija će pokazati gde se video vodeći, gornji pol Sunca, kada je bio na zadatoj ugaonoj visini:

Isključena je opcija “atmosferski efekti”, jer prirodni horizont nije na 0o, pa softver ne daje adekvatnu korekciju za refrakciju na horizontu. Zato je korekcija obavljena unapred, “ručno”. Refrakcija je najveća upravo pri izlasku Sunca.

Na animaciji, vidljivi deo Sunca je iznad crne linije, upravo onako kako se vidi na fotografiji, na padini brda.

Nije moguće apsolutno podudaranje sa fotografijom, jer ona nije snimljena iz centra kružne formacije, već 5-6m južnije. Razlika u odnosu na zadati azimut (124o 52′ 40”) je desetak ugaonih minuta, može se opravdati i varijacijom atmosferske refrakcije (u decembru, standardna devijacija refrakcije je 8’ 52’’)

U Beogradu, 19.2.2018.                                              Aleksandra Bajić

Fusnote:

[1] Uzeta je prosečna vrednost atmosferske refrakcije na horizontu prema merenjima Sampsona i saradnika. /Sampson, R. D; Lozowski, E. P; Peterson, A. E; Hube, D.P; 2003, Variability of the Astronomical Refraction of the Rising and Setting Sun, Publications of the Astronomical society of the Pacific 115 (p. 1256 – 1261)/