Kolarnica

29. juna 2016.godine, obišli smo jedno veoma zanimljivo mesto. Retki Sokobanjci ga znaju kao “vrata na Kolarnici”. Nalazi se u istoimenoj šumi, na brdu Leskovik. To je jedan prerast ili prozorac, takoreći vrata u steni. Smatra se da je nastao prirodno, kada se pećina, čiji je to bio ulaz, urušila.

Mesto je veoma nepristupačno, malo poznato i retki su ljudi koji mogu donde da Vas odvedu. Od Sokobanje je udaljeno desetak kilometara, nalazi se u ataru sela Resnika, na nadmorskoj visini od oko 800m, do njega vodi šumski put, prohodan za traktor ili neko robusnije terensko vozilo. Vozio nas je stari prijatelj, Mika, svojim UAZ-om koji je navršio bar 30 godina, za to vozilo prepreka nema.

Vrlo brzo smo saznali zašto se brdo, na kome se lokalitet nalazi, zove Leskovik. Ogromna mečja leska (ili divoleska, lat. Corylus colurna), nalazi se sa leve strane puta, baš tamo gde brdo počinje. Visoka je bar petnaest metara, šumari je znaju kao “trorogu lesku”.

To, naravno, nije jedina divoleska u okolini, ima ih mnogo. Ova je značajan putokaz. Naš narod je nekada verovao da je leska drvo mudrosti. Zato su đaci u školama, sve do početka dvadesetog veka, subotom redovno dobijali malo batina upravo prutom ovog drveta, bez obzira da li su nešto zgrešili ili ne („Subota – đačka bubota“). Verovalo se da će im to nekoliko udaraca pomoći da bolje uče i bolje razumeju gradivo. Duševne bolesnike su, u pokušaju lečenja, tri puta vodili oko drveta leske, verujući da će im od toga biti bolje. Zato se i danas, za nekog ko nije sasvim pri pameti, kaže: „sigurno nije sastavio tri kruga oko leske“.  Na četvrtasto otesanom leskovom štapu su se urezivali pastirski kalendari: obična crta za običan dan, krstić za praznik, srpasta forma za „mlad“ Mesec, kružić za pun… O tome je, u devetnaestom veku pisao Luka Grđić Bjelokosić, u svojoj knjizi „Iz naroda i o narodu“.

Desetak metara od ovog drveta raste jedna brekinja, (lat. Sorbus torminalis), drvo za koju se veruje da je „majka sveg drveća“ i da se od nje može načiniti čarobni štapić…

Postoji u srpskom narodu zabrana da se i najmanja grančica brekinje baci u vatru. Veruje se da će onome, ko se ogreši o tu zabranu, izgoreti kuća. Od njenog drveta nije dozvoljeno praviti bilo šta osim sitnog alata za tkanje i predenje, o tome je pisao Veselin Čajkanović, u svojoj knjizi o magijskom značaju biljaka. Pošto su predenje i tkanje bili u kompetenciji staro-slovenske boginje Mokoše, pretpostavlja se da je brekinja bila njoj posvećena. Priliku da dođemo do čarobnog štapića smo dobrovoljno propustili jer nismo zbog toga došli.

Mika i njegov UAZ su nas dovezli do podnožja brda. Tu se nalazi jedan lep izvor, u novije vreme poznat kao Partizanski, uređen je i ukrašen jednim megalitom. Na njemu je teško čitljiv natpis. Voda je divna, kristalno čista, hladna.

Dalje, do naših “vrata” u steni se mora pešice. Nema staze. Treba ići kroz bukovu šumu, sa kamena na kamen, uz veoma strmo brdo. Ono što tražimo se vidi sa izvora. Nazire se otvor na steni koja štrči iz šume, ali je zaklonjen drvetom. Reklo bi se, čak i kada se gleda kroz dvogled, – ništa veliko. To, naravno, nije razlog da odustanemo. (Tek kada smo tamo stigli, videli smo koliko daljina vara)

Ova fotografija je napravljena sa livade, desetak metara od Partizanske česme. Stenovita formacija, koja se vidi pri vrhu šume Kolarnica, nalazi se približno na jugu od česme.

Uspon je naporan, ali ima veoma lepih odmorišta. Na svim drugim mestima u okolini, divlje jagode su već prošle, više ih nema. Ali, padina kojom se penjemo je okrenuta prema severu i severoistoku, pa ih ovde još uvek ima i to veoma mnogo. Na pojedinim mestima, ako  sednete, na dužinu ruke ih je toliko da možete da naberete pregršt.

Na samom cilju, penjemo se uz jednu veliku gomilu krupnog kamenja. Izgleda kao da su upravo to ostaci pećine, koja se urušila. Neobično je što je to kamenje često pravilnog oblika, na njemu je mnogo ravnih ivica, ravnih površina, pravih uglova. Sa vrha gomile, ulazi se u jedan, približno pravougaoni prostor, koji izgleda kao soba bez krova, sa veoma strmim podom, po kome je razbacano veliko kamenje. Mapa Google Eartha pokazuje sledeće geografske koordinate: 43, 599358 N, 21, 839119 E.

Jedan zaravnjen kamen obrastao mahovinom stoji na sred “sobe” u kojoj se nalazimo. Prosto mami da se na njega sedne. Desno od tog kamena vodi strm prolaz do samih “vrata”, tako da se kroz njih može proći.

“Vrata” su gotovo pravilno četvorougaona. Kompas pokazuje da gledaju prema severoistoku. Ako stavite kompas na kamen, on pokazuje da je osovina vrata na azimutu oko 50º. Gornji desni ugao “vrata” se nalazi na azimutu od oko 56º i baš tu prirodni horizont dodiruje desnu (istočnu) ivicu vrata i baš tu je u visini pogleda posmatrača. Postaje sasvim moguće da prvi zraci izlazećeg Sunca na dugodnevicu (i to samo na taj dan) mogu da uđu u ovaj prostor kroz otvor na steni. Na sve druge dane, ovde može da uđe samo svetlost podnevnog Sunca, odozgo, nikako kroz “vrata”.

Pitanje se samo nameće: da li je ovaj prostor namerno dorađen za posmatranje Sunca i pravljenje kalendara? Ravne linije i pravi uglovi bi mogli da sugerišu baš to.

Na našu žalost, imamo samo kompas. Ovde i nebi bilo moguće doneti neku sofisticiraniju opremu i bolje definisati pravce, mesto je i suviše nepristupačno.  Ništa nam ne pomaže što smo se setili brojnih poznatih megalitskih svetilišta, na koja ono veoma liči, kao što su Buzovgradski megaliti u Bugarskoj, ili Kokino u Makedoniji, keltsko svetilište na Juhoru kod Jagodine.

Pokušavamo na brzinu da potražimo tragove prisustva ljudi na ovom mestu, ulomke keramike, obrađeno kamenje, ali se ništa od toga ne vidi, vegetacija je veoma bujna, trebalo bi da se kopa… Mesto kao da zove arheologe, ali je veoma mala vereovatnoća da bi neko od stručnjaka imao dovoljno entuzijazma da se dovde uzvere a trebalo bi mu i alata, koji je na ovo mesto gotovo nemoguće doneti.

Gledamo levo i desno, grozničavo tražeći nešto što bi moglo da ukaže na delatnost ljudi. Fotografišemo detalje, nadajući se da ćemo nešto uočiti…

Srećom, na internetu postoji i jedna fotografija ovog mesta, snimljena u vreme kada vegetacija miruje, sa strmog prolaza, koji vodi kroz „vrata“, sa koje se može videti položaj prirodnog horizonta. Na fotografiji se vidi i kamen, na koji smo stavili kompas. Autor fotografije je Mladen Antić, snimak je načinjen 6. aprila 2009. godine.

Horizont je takav da dozvoljava vidljivost samo malog komadića neba u gornjem desnom uglu „vrata“. Ako gledate iz sedećeg položaja, sa kamena koji se lepo vidi na slici, zbog paralakse, taj komadić neba je ipak malo veći. Sasvim dovoljno da odatle prvi zraci Sunca na dugodnevicu osvetle kroz „vrata“ deo prostora, koji je na ovoj slici u dubokoj senci.

Na slici je levi zid „prostorije“ ispred „vrata“. Pogled nam pada na veliki kamen, ravnih površina, ravne ivice, koji izgleda kao prislonjen uz stenu. Ali, na njemu nema ničega sem malo mahovine, čak ni grafita… Ipak, prilično je idealno postavljen da bi mogao da bude osvetljen prvim zracima izlazećeg Sunca (samo) na dugodnevicu.

Rešavamo da idemo naniže i da prođemo kroz „vrata“.  Tek kada smo se našli sa druge strane, shvatili smo da su visoka oko 5 metara.

Kada smo prošli kroz “vrata”, našli smo se na maloj terasi, dugoj oko 4m, širokoj oko 1,5m, koja stoji na strmoj, uspravnoj litici. Levo i desno su visoki, gotovo vertikalni zidovi od stena, koji se levkasto razmiču u pravcu pogleda. Ispod levog zida se takođe prostire terasa, slična onoj ispod “vrata”, tako da se ona mogu fotografisati i odatle i tek tako se vide u svoj svojoj monumentalnosti.

Vrata na Kolarnici, fotografisana sa severoistoka. Tek odatle se vidi sva monumentalnost formacije, čija je visina bar 5-6m, a bila bi još veća da nije ove stene na samom ulazu. Autor fotografije je Vlađa Bakić

Na kraju, poželeli smo ovim stenama da traju bar još 15 000 godina. Ovo jeste jedno od mesta na koja čovek poželi da se vrati…

Pokušaćemo iduće godine da ponovo dođemo tu i da fotografišemo izlazak Sunca na dugodnevicu. Svesni smo teškoća: ovde se ne može doći noću, treba doći prethodnog dana, treba ovde provesti noć, a nema mesta za postavljanje i najmanjeg šatora. Nikakav alat, koji se obično koristi u arheoastronomiji, ovde se ne može doneti, ali može da se desi da je ovo mesto, samo po sebi, veoma precizan alat. Sunce bi to moglo da pokaže…

Da li su ljudi koristili taj, eventualni “alat”, to je sasvim drugo pitanje. Da bi se na to pitanje odgovorilo, treba da postoje ubedljivi arheološki dokazi.

8. jula 2016.                                                                                       Aleksandra Bajić