(jedan etnoastronomski ogled Aleksandre Bajić)
Ljutica Bogdan je poznata ličnost iz narodnog literarnog stvaralaštva balkanskih Slovena. Rašireno je mišljenje da je to istoriji poznata ličnost, ali nije tako. Njegovo ime nije nađeno ni u jednom jedinom istorijskom dokumentu. To ime (Bogdan) sugeriše vezu sa božanstvom, dok drugi deo imena (Ljutica) sugeriše nešto ljuto i opasno, u narodu postoji kletva “Ljutica ga poljubila guja!”…
ŽENIDBA ZMIJE LJUTICE BOGDANA[1]
Koliko je niz more gradova?
Sedamdeset i sedam gradova!
Od Karlovca tvrđeg grada nema,
Ni u gradu boljeg gospodara,
Nego što je Ljutica Bogdane;
A glavnije gospođice nema,
Nego ljuba Ljutice Bogdana.
Al’ zalud je glavna i pristala,
Kad ne ima od srca poroda.
Moli Boga Bogdanova ljuba:
„Daj mi Bože od srca poroda,
Da će biti guju šarovitu“.
Molila se i umolila se:
Bog joj dade, te rodila guju…
Odmah po rođenju, guja je otišla u rupu u zidu i tu provodila vreme. Ali, jednog dana, guja počinje da cvili u zidu. Majka, kao i svaka majka, brine šta se događa sa njenim detetom, pa kaže Ljutici:
„Gospodaru, Ljutica Bogdane,
Ti otiđi Ravanici crkvi,
Dovedi mi igumana starog,
I dovedi dvanaest popova,
I dovedi dvanaest kaluđera
I trideset đece đakončadi
I dovedi đaka samouka[2],
Nek ponesu časno vanđelije;
Kad zacvili guja u duvaru,
Nek otvore časno vanđelije,
Neče’l koji znati u vanđelju,
Što nam hoće u duvaru guja,
Te nam pišti s večer’ do sabaha[3].“
Kralj postupi po savetu svoje kraljice, dovede sveštenike, i naravno, samo „đače samouče“ biva sposobno da protumači šta se događa. Princ-zmija želi da se ženi. On šalje svoga oca, kralja, da mu prosi devojku od drugoga cara, gospodara grada Leđana. Kralj se nećka, sumnja, ne veruje da će iko dati devojku za zmiju, ali, na nagovor kraljice ipak polazi. Kada stiže u Leđan, biva od tamošnjeg cara lepo dočekan i ugošćen. Nakon nekoliko čaša vina, skuplja hrabrost i prosi devojku za svog sina – zmiju.
Govori mu od Leđana kralju:
„Ti se misli, pak se i razmisli,
Ko će dati za guju đevojku?
Kad načiniš od srme kaldrmu,
I suhijem pozlatiš je zlatom,
Od Karlovca do Leđana grada
I preko mog polja leđanskoga,
I kad moju pozlatiš avliju,
Onda ću ti šćerku pokloniti.“
Bogdan se vraća u svoje carstvo i sve mu ispriča. Princ-zmija shvata koji su uslovi za njegovu ženidbu
A kad čula guja Bogdanova,
Šta joj kaže Ljutica Bogdane,
Izvuče se iz duvara guja,
Pa eto je u zelenu travu,
Odvuče se poljem zelenijem.
Kud god prođe Bogdanova guja,
Za njome se kaldrmi kaldrma,
Kaldrmi se od srme žežene,
Suhijem se pozlaćuje zlatom,
Od Karlovca do Leđana grada.
Kad se svuče u polje leđansko,
Sve leđansko polje zasija se,
Od te srme i od suha zlata,
Do avlije kralja leđanskoga.
Svu avliju guja preplazala,
Pa se guja u duvar uvuče,
A kroz duvar u kafez odaju,
Đe no leži dilber Anđelija,
Pa se njojzi u krioce savi,
A nasloni među dojke glavu;
Prepade se lijepa đevojka,
Ona vrisnu iz grla bijela.
Progovori šarovita guja:
„A ne boj se, lijepa đevojko,
Meni te je babo poklonio,
Sa mnom hoćeš vijek vjekovati.“
Progovori lijepa đevojka:
„Avaj meni, do Boga miloga,
Ko će s gujom vijek vjekovati?“
Progovori šarovita guja:
„A ne boj se, lijepa đevojko!
Ti jesi li tvrde vjere svoje,
Da me nikom potkazati nećeš,
Pa ni mojoj u odžaku majci,
Sad bi znala s kim bi vjekovala.“
Cura tvrdu vjeru založila,
Da ga mlada prokazati neće;
Skide guja gujinu košulju,
Sva odaja razasja se listom,
Ukaza se junak za đevojku,
Da ga ljepšeg u svijetu nejma.
Tu s đevojkom leže u ložnicu.
A kad pjevci kril’ma udariše
Onda guja curu sjetovala:
„Kad osvane u jutro jutarce,
Uraniće tvoj milostan babo,
Na viđenje tebi u odaju.
Na nogam’ ćeš njega dočekati,
On će tebe Boga nazivati
I dobrijem jutrom darivati,
Još ćeš ljepše njemu prihvatiti.
Reći će ti kralje od Leđana:
„Šćeri moja, dilber Anđelijo!
U z’o čas ti kafez načinio,
A u kafez tebe zatvorio!
S kim si noćas noćcu prenoćila,
Pa je tvoje potavnjeno lice?
Što su tebi oči pomućene?
Što li su ti kose pomršene,
K’o da jesi s junakom noćila?“
Ovako ćeš njemu govoriti:
„A moj babo, od Leđana kralje,
Ako mi je potavnjelo lice,
Ljuto sam se prapanula, babo,
Ako su mi oči pomućene,
Teško sam ti oplakala, babo,
Ako su mi kose pomršene,
Preko njih je guja preplazila.“
Onda će ti govoriti kralje:
„Kakva guja, moja šćeri draga?“
„Kojoj si me poklonio, babo,
Ljutoj guji Ljutice Bogdana!
Ako li mi tome ne vjeruješ,
Ti pogledaj u mermer avliju,
U avliju i polje leđansko,
Pa ćeš viđet jesi l’ poklonio.“
Devojka je sve uradila onako kako ju je princ-zmija naučio. Pokazala je svom ocu pozlaćenu kaldrmu u dvorište, kako bi on shvatio da je sada mora udati za zmiju.
Car nema kud, šalje Bogdanu pismo da priprema svadbu, što ovaj odmah i čini. Svati odlaze po devojku I dovode je u Bogdanov dvor, da bi je venčali za zmiju. Nastaje veselje, pa se i završava.
Otale se svati razlaziše,
A ostade lijepa đevojka,
Sa šarenom gujom boraveći.
Ni tu dugo ne bilo vremena,
Ona rodi dva blizanca sina,
Odniješe ih u bijelu crkvu,
Pokrstiše čeda prenejaka,
Pod imenom Jovo i Nikola.
Tako stade tri pune godine.
Crkvi ide Bogdanova ljuba,
U neđelju, na vaskrsenije,
Na jutrenju i na leturđiju,
A sa svojom mladom nevesticom.
Onde stade Bogdanova ljuba
Pogledati po ženskom narodu
I nevestam’ skoro dovedenim,
Kad sve, puste, tavne i blijede,
A njezina glavna i svijetla.
Iziđoše iz bijele crkve,
Pa eto ih do bijele kule;
Naskočila Bogdanova ljuba,
Pa crvena donijela vina,
Na nevjestu vino naćerala,
Po dobro je ćeif udario.
Onda reče Bogdanova ljuba:
„Nevjestice, života mi moga,
Ja se čudim, čuda mi ne staje,
Kada jutros u bijeloj crkvi,
Ja pogledah po ženskom narodu
I nevjestam’ skoro dovedenim,
Sve bijahu tavne i blijede,
A ti bješe glavna i svijetla
I još koja s gujom boraviš mi,
One mlade s dobrim junacima!“
Tu prevari svoju nevjesticu,
Besjedi joj nevjestica mlada:
„Što mi hvališ njihove junake?
Da ti vidiš u mene junaka,
Kada skine od guje košulju,
Sva s’ odaja razasja od njega,
U po noći kao u sred podne!“
A kad čula Bogdanova ljuba,
Nevjesti je tiho govorila:
„Nevjestice, života ti tvoga,
Kad ti guja u ložnicu dođe,
I kad skine gujinu košulju,
Ukradi mu njezinu košulju,
Da ja spržim košulju na vatri,
Nek izađe junak u junake!“
Kad to čula nevestica mlada,
To se jadno ona prevarila.
Kad joj guja u ložnicu dođe
I kad svuče sa sebe košulju,
S ljubom leže u meku ložnicu,
Leže guja sanak boraviti.
Privuče se Bogdanova ljuba
I gujinu ukrade košulju,
Na živu je vatru naložila:
„Šta će njemu gujina košulja?
Nije duvar za dobra junaka.“
Stade cvrka na vatri košulje,
Stade cika u ložnici guje:
„Ljubo moja, jedna nevjernice!
Jesi li mi vjeru založila,
U Leđanu, u kafez odaji,
Da me nikom prokazati nećeš,
A ni mojoj u odžaku majci?
Jadna majko! Što izgubi dušu?
Da sam tebi šarovita guja,
Makar bi me ikada viđela,
Barem mati u zelenoj travi,
A sad ćeš me viđet u odaji,
Sada, mati, pa više nikada.“
To izusti, pa dušu ispusti.
Ova pesma je toliko mitska, da to ne treba ničim dokazivati, jer očigledno ne govori ni o kakvom mogućem događaju. Ljutica Bogdan je, kao solarno božanstvo, dobro definisan svojim savetodavcima; dvanaest popova, dvanaest kaluđera i trideset đakona. Dati brojevi su očigledno kalendarski, vezani za broj meseci u godini i broj dana u mesecu. „Đače samouče“ je jasno izdvojeno od ove grupe sveštenih lica: ono ima drugačije „vanđelije“ i zna mnogo više. Kao da je to neki sveštenik koji ima drugačije znanje, koga bi, možda trebalo posebno proučiti, jer se pojavljuje u više narodnih pesama.
Očigledno, Bogdan ima čudesnog sina, koji pozlaćuje kaldrme i puteve i svetli čudesnim sjajem. Mi već znamo da je zmija simbol vatre, pa odmah shvatamo vatrenu prirodu zmije. Kako bi drugačije, nego odsjajem vatre, zmija pozlatila kaldrme i puteve. I zmija, kada skine svoju zmijsku košulju (svlak), postaje blistavi junak, od koga sija cela odaja. Kakva je to čudna zmija?
Pesma je, očigledno, bila veoma važna, jer je u varijetetima zapisana i u Srbiji i u Crnoj Gori. Vuk Karadžić ju je zabeležio u još dva varijeteta.
ZMIJA MLADOŽENJA[4]
Stan’te, braćo, da vi čudo kažem:
Oženi se kralje od Budima
Eto danas devet godin’ dana,
Ništa kralje od poroda nema.
Podiže se kralje Milutine,
Prav’ otide u lov u planinu,
Da on lovi lova po planini.
Tako njemu Bog i sreća dade,
Nit’ ulovi srne ni košute;
Vrlo kralju žeđca odolela,
Pa se diže na vodu studenu,
Te se napi vode studenice,
Zakloni se za jelu zelenu;
Malo vreme za tim postajalo,
Eto otud do tri gorske vile,
Napiše se vode studenice,
Pa kod vode staše besediti;
No besedi vila najstarija:
“Čujete l’ me, do dve mile ćerke!
“Znate l’, ćerke, jeste l’ zapazile,
“Kad s’ oženi kralje od Budima?
“Eto danas devet godin’ dana,
“Kako je se jadan oženio,
“I ne ima od srca poroda.”
Još ovako vila besedila:
“Zna li koja kakoga lijeka,
“Ne bi l’ ljuba trudna zahodila?”
Obe mlađe ništa ne govore,
Salt govori vila najstarija:
“Da zna kralje, kako ja što znadem,
“Da sakupi Budimske devojke,
“Da donese mlogo suho zlato,
“Da saplete onu sitnu mrežu,
“Sitnu mrežu od suhoga zlata,
“Da je baci u tiho Dunavo,
“Da uvati ribu zlatnokrilu,
“Da joj uzme ono desno krilo,
“Opet ribu u vodu da pusti,
“Krilo da da gospođi kraljici,
“Nek izede ono desno krilo,
“Jednak će mu trudna zahoditi….”
Kralj, naravno, postupa po savetu vila, sakuplja zlato i devojke, baca zlatnu mrežu, lovi ribu i krilo daje svojoj kraljici.
…Kak’ izede ono desno krilo,
Jednak mu je trudna zahodila.
Nosi breme za godinu dana,
Dođe vreme, breme da se ima,
Nemade se jedno muško čedo,
No s’ imade jedna zmija ljuta;
Dalje se sve odvija kao u prethodnoj pesmi. Zmija provodi sedam godina u zidu. Kad je prošlo sedam godina, zmija izražava želju da se ženi, šalje kralja u prosidbu devojke i to ne bilo kakve, već carske kćeri iz grada Prizrena. Kralj kreće u prosidbu. Devojka mu je obećana, ali su uslovi koje zmija treba da ispuni nešto drugačiji:
…No ovako care besedio:
“Čuješ mene, kralje od Budima!
“Ti mi idi u Budima grada,
“Te ti pitaj zmiju u duvaru.
“Može li se zmija podvatiti,
“Da dovede kićene svatove
“Od Budima do Prizrena bela,
“Da ih nigde Sunce ne ogreje
“Još nikakva rosa ne okvasi;
“Ako s’ može zmija pouzdati,
“Ja ću dati za zmiju devojku.”
Car se odmah vraća u Prizren i svome sinu-zmiji saopštava uslove leđanskog kralja. Zmija je sigurna da te uslove može da ispuni:
Tad’ se smile zmija niz duvara,
Pa se primi konju uz koleno,
Pa se zavi sedlu na jabuku;
Okrenuše niz Budima grada,
Zadede se jedan modar oblak
Od Budima do Prizrena grada,
Baš ih nigde Sunce ne ogreja
Nit’ ih kakva rosa zarosila.
Pošto su uslovi ispunjeni, svatovi kreću sa devojkom, kući
Okrenuše niz Prizrena grada,
Po više njih jedan modar oblak.
Svi svatovi konje razigraše,
Stade igrat’ zmija Lastavicu,
Koliko je njega ražljutila,
U Prizrenu istrla kaldrmu
I Prizrena redom pokvarila,
Baš se kurvić pograditi ne će
Za punijeh dvanaest godina,
Što je caru kvara učinjeno.
Pa otoše zdravo i veselo…
Kraj je potpuno isti kao i u prethodnoj pesmi: majka saznaje da zmija uveče skida svoju košuljicu i postaje lep junak, krade je i spaljuje, nakon čega junak umire.
Sadržaj pesme je gotovo isti kao kod prethodne, osim što se početak razlikuje. U srpskoj varijanti, početak je potpuno mitski: rođenje zmije nije rezultat molitve, već je rezultat vilinskog recepta, čarolije. Jedenje krilate ribe nam govori da je tu pre reč o “krađi duše” jer je kod Slovena postojalo verovanje da duše umrlih putuju do sveta mrtvih u obliku ribe. TRI VILE daju uputstvo kako da se takva jedna duša zarobi zlatnom mrežom, ispletenom na specijalan način, i donese rođenje deteta, u ovom slučaju zmije. Izgleda da smo u likovima te tri vile opet sreli Veliku trojnu Boginju, iz mnogih mitova evropskih naroda, na Dunavu, najvećoj vodi Evrope.
Interesantno je da je zmijina nevesta iz Prizrena, baš iz prestonog grada Cara Stjepana (Dušana). Ime grada je izvedeno iz reči “zreti”, koja znači “videti”, te bi celo ime grada označavalo nekakav privid, priviđenje, dakle, stoji u jasnoj vezi sa vidom, možda Vidom, odnosno Svetovidom.
Vuk Karadžić, uz ovu pesmu, navodi da u srpskom narodu postoji i bajka, sa istim nazivom, (“Zmija mladoženja”), koja predstavlja nastavak ove pesme. Mi smo tu bajku[5] pročitali, ali ćemo ovde dati tekst kojim ju je prepričao Vuk Karadžić, jer je koncizan i dolazi iz pouzdanog izvora.
“U narodu našemu ima i pripovijetka, kako je žena rodila zmiju, pa kad su je ovako oženili i mlada vidjela, da u veče iz zmijine košulje izlazi prekrasan momak te s njome spava, a u jutru se opet zavlači u zmijinu košulju, ona se dogovori sa svekrvom, pa mu košulju spale na vatri. Kad se momak probudi, on otide od žene u svijet, kazavši joj, da se s djetetom, s kojijem bila trudna, neće rastati, dokle ga ne nađe i on ruku na nju ne metne, a prije da ga neće naći, dok ne podere gvozdene opanke i ne satre gvozden štap tražeći. Po tom ona, tražeći ga svuda, dođe k Suncu, no ono joj kaže, da ga danju nigdje vidjelo nije, i pošalje je k Mjesecu, da pita njega, nije li ga on gdje noću vidjeo. Na pohodu odande pokloni joj Sunčeva majka zlatnu preslicu sa zlatnom kudjeljom i s vretenom. Kad dođe k Mjesecu, i on joj odgovori, da ga nigdje vidjeo nije “Nego”, veli, “idi k vjetru, te njega zapitaj, nije li ga gdje vidjeo, jer se on zavlači svuda.” Kad odande pođe, pokloni joj Mjesečeva mati zlatnu kvočku s pilićima. Kad dođe k vjetru i zapita ga, on joj kaže, da ga je u toj i u toj zemlji vidjeo, gdje se oženio. Vjetrova majka joj pokloni zlatan razboj sa zlatnim tkanjem. Žena nastavi put sa svojim darovima. Na kraju, nalazi svoga muža. Kad ga onamo nađe i opanci joj se poderu i štap prebije, ona s onijem darovima od Sunčeve, Mjesečeve i Vjetrove majke potkupi njegovu ženu, te joj dopusti, tri noći s njime da prenoći. Prvu i drugu noć kraljica svoga muža nečim opoji, te je i ne vidi i ne čuje njezine riječi: “Kralju, metni ruku na mene, da bih se rastala s tvojijem djetetom;” a treću doznavši on to od sluge svoga, metne u veče pod bradu sunđer, te u njega saspe ono piće, koje mu kraljica donese, i tako ostane pri sebi i metnuvši na nju ruku, ona se rastane s djetetom i rodi mu sina zlatne kose i zlatnijeh ruku; po tom on ostavi onu zemlju i kraljicu, a s prvom se ženom i s djetetom vrati u svoje pređašnje kraljevstvo.”
Bila bi to sasvim mala intervencija sastaviti ove dve pesme i bajku u jedinstvenu celini, čime se dobija ceo mit o moćnom Suncu, Dabogu i njegovom sinu. Ime Bogdan je gotovo anagram od imena Dabog, a u Ipatijevskom letopisu precizno piše: “Sunce je car, sin Svarogov, po imenu Dabog.” Davno smo, čitajući grčke mitove shvatili da su u mitu sin i otac ISTO, preciznije, sin je jedan aspekt svog oca. Ako je naš Ljutica Bogdan božanstvo moćnog, letnjeg Sunca, njegov sin, zmija, je ona njegova vatrena priroda. Zato on pozlaćuje kaldrme, zato ne sme na putu Sunce da ga ogreje i ne sme voda da ga pokvasi. Na svetlosti Sunca, vatra postaje gotovo nevidljiva, voda je gasi. On mora da načini ČUDO da bi dobio devojku i on ga čini.
Isto tako, čitajući mitove drugih naroda, shvatili smo da Bogovi, po definiciji, nisu smrtni. Oni umiru povremeno i privremeno[6], što znači da odlaze u svet mrtvih, da bi se odande ponovo vratili. To nam upravo kaže bajka, ako je shvatimo kao nastavak pesama o zmiji mladoženji.
Na momenat smo pomislili da bi smo mogli i da damo ime ovoj zmiji. Pristajalo bi mu ime OGNJEN ili OGNJAN, a to ime smo već sreli, kada smo istraživali mit o Kraljeviću Marku[7], kao njegovog nećaka (sina njegove sestre).
Pesma nam je rekla da je junak-zmija umro, dakle, otišao u svet mrtvih. Bajka nam je rekla da je otišao “u drugo carstvo”, što bi značilo to isto. Njegova nevesta odlazi tamo da ga traži. U toj potrazi, ona ima čudesne pomoćnice, Sunčevu, Mesečevu i Vetrovu majku. Da li nam se i tu pojavljuje Velika Boginja Slovena, u svom trojstvu, Velika-Majka-Bogova, poznata kao MOKOŠA, lično? Zašto smo to pomislili? Pa, upravo zbog njenih darova: Mokoša u svojoj božanskoj kompetenciji ima predenje i tkanje, a reč KOKOŠ je veoma slična njenom imenu. U prilog ovoj pretpostavci govori običaj u Srbiji, da na dan osmog januara (drugi dan Božića), žene koje su se u toku prethodne godine porodile odlaze u posetu svojoj BABICI[8] i nose joj na poklon povesmo neopredene vune i pečenu kokošku. Zato se taj dan zove Babin dan. Drugog januara po gregorijanskom kalendaru a 20. decembra po julijanskom, domaćica bi u dvorištu obeležila krug kanapom i u tom krugu hranila kokoške, te se ovaj dan drugačije nazivao Kokošji Božić. Mokoša[9] je u srpskom narodu upamćena kao BABA i po pravilu se pod tom oznakom pojavljuje u bajkama. Darovi triju majki (zlatna preslica sa vretenom, zlatni razboj i kokoška takođe govore u prilog pretpostavke da smo majku Sunca, majku Meseca i majku Vetrova dobro identifikovali.
Još nešto nam je privuklo pažnju: Đore Cenev, makedonski astronom, je, istražujući astronomska znanja u makedonskom narodu identifikovao sazvežđe Kvočku s pilićima[10], koje odgovara astronomskom sazvežđu Pleiades. Nenad Đ. Janković je smatrao da su Srbi poznavali sazvežđe “kvačku” ili “kvočku”, pri čemu ga je identifikovao kao astronomsko sazvežđe Hyades[11] (kolebao se između Hyades i Pleiades) drugačije poznato i kao Bugarske kokoške. Bugari[12] pod “Kvačkom”, kao i Makedonci, podrazumevaju astronomsko sazvežđe Pleiades. U svakom slučaju, Hyades su odmah pored Pleiades Zbog toga smo pomislili da bi ovaj mit mogao da ima i svoj etno-astronomski potencijal.
Nenad Đ. Janković je pronašao i da su Srbi poznavali sazvežđe koje su nazivali Babina štapka[13]. Nije bio sasvim siguran, ali je pretpostavio da bi to narodno sazvežđe moglo da odgovara grupi od tri sjajne zvezde, koje su savremenim astronomima poznate kao Orionov pojas. Verovatno je bio u pravu, jer Nordijici iste tri zvezde zovu “Preslica Boginje Frig”[14], dakle, preslica vrhovne nordijske Boginje. Na istoku Srbije, preslica se i danas zove “štapka”. Da li je to baš ona zlatna preslica iz bajke, koju dobija zmijina nevesta?
Ostalo nam je samo da identifikujemo “zlatni razboj[15]”. To ne može biti ništa drugo, do pravougaona forma sazvežđa Blizanci (astronomsko sazvežđe Gemini) a to nam je indirektno rekla bosanska varijanta pesme o zmiji mladoženji, gde su blizanci jasno pomenuti. Da bi smo ilustrovali ovo što smo upravo ispričali, pogledaćemo kartu zimskog neba
Slika br. 1: sazvežđe Orion sa okolnim sazvežđima
Ko je video razboj na kome pirotske tkalje tkaju svoje ćilime, znaće da taj razboj, po svom obliku, stvarno podseća na oblik u kome je na ovoj slici prikazano sazvežđe Gemini (Blizanci).
Slika br.2: crtež pirotskog razboja Slika br.3: preslica (štapka)
Moramo ovde da kažemo da smo i tu „Kvočku sa pilićima“ već videli. Videli smo je u zaostavštini Langobardske kraljice Teudelinde, koja ju je donela kao svoj miraz. Naučnici već dugo razmišljaju o simbolici srebrne, pozlaćene kokoške, sa pilićima koji kljucaju bisere, na jednom okruglom poslužavniku, koja se danas čuva u muzeju u Monci.
Slika br. 4: Kokoška koja je pripadala kraljici Teudelindi, načinjena od pozlaćenog srebra sa biserima,koje kljucaju pilići. Langobardi su, pre nego što su došli u severnu Italiju, bili prvi susedi Venda (Slovena)
I naravno, znamo kojim putem je išla zmijina žena da traži svog muža: išla je Mlečnim putem, a to je naziv kojim Južni Sloveni nazivaju našu Galaksiju. Ako imamo i malo mašte, Mlečni put izgleda upravo tako kao da na njemu nazire zmija.
Slika br. 5: Mlečni put (Galaksija), snimljen uz pomoć teleskopa
Sva sazvežđa, koja smo identifikovali u ovoj bajci, nalaze se na zimskom nebu, odmah pored Mlečnog puta; zapadno od njega je Babina štapka ili preslica (Orionov pojas), a još malo dalje prema severu je Kokoška s pilićima (Pleiades). Istočno od Mlečnog puta je Babin razboj (Gemini), u koliko je naše razmišljanje ispravno.
Ovo nas vodi zaključku da se mit o zmijinoj ženidbi pričao ZIMI. Pričali su ga narodni zvezdoznanci svojoj deci, kako bi ih naučili da raspoznaju grupe zvezda na nebu. Uopšte ne znači da se ova priča pričala svuda na isti način u slovenskom svetu. Stari Sloveni su bili mnogobošci. Svako pleme je poštovalo SVOG Boga-zaštitnika. Verujemo da su Ljutići (Ljutice) iz Pomeranije poštovali baš Daboga[16], na to nas je uputilo njihovo ime i ime Ljutice Bogdana, mada za to nemamo nikakvih dokaza osim ovih, koje smo upravo saopštili.
Već znamo da su oni, koji su poštovali Peruna, kao svog zaštitnika, pričali zimi neke druge priče o zvezdama. Valjda zato su se, među Slovenima, sačuvala različita imena za pojedina sazvežđa. Može biti da ćemo, sa napretkom ovog istraživanja, biti u prilici da ovu pretpostavku sagledamo iz još nekog ugla.
Iznenada, pronašli smo još jednu varijaciju bajke “Zmija mladoženja”, koja je, pod nazivom “Lijepi mladić” objavljena[17] u Letopisu Matice Srpske za godinu 1886, zabeležena u Bosanskoj Krajini. Pošto smo je pročitali, ovde ćemo je i prepričati, nastojeći da budemo koncizni.
Bajka počinje gotovo isto kao i prethodna. Kraljevski par dobija sina-zmiju. Sin zmija želi da se oženi, roditelji mu nalaze nevestu, ta potraga za nevestom je data bez mnogo detalja. Nevesta ubrzo uviđa da je njen muž-zmija, kada skine svoju zmijsku košulju, divan mladić. Kada i njena svekrva sazna tajnu, nevesta je već noseća. Spaljuju zmijsku košulju. Junak, kada vidi da mu je košulja spaljena nestaje (ne umire) ali kaže svojoj ženi da se neće rastati sa svojim detetom dok on ne stavi svoju ruku na nju. Tri godine ga žena čeka, tri godine nosi svoju trudnoću. Tek tada shvata da mora da krene da traži svog muža. Potraga je teška, najpre odlazi k Suncu. Sunce ne zna gde joj je muž, ali joj daje MEDULJU. (uređivač letopisa daje objašnjenje da je medulja PRSTEN). Potom, mlada žena odlazi k Mesecu. Ni Mesec ne zna gde joj je muž, ali joj i on daje veliku MEDULJU. Potom odlazi k Vlašićima. Ni oni ne znaju gde se sakrio zmija-mladoženja, ali daju njegovoj ženi više MEDULJA. Upućuju je da ode tamo „gde se sastaje JUG sa Belitarcima (uređivač letopisa daje objašnjenje da su Belitarci „neke zvezde“). Nevesta odlazi Belitarcima, koji znaju gde joj je muž i odnose je tamo. Zatiče muža sa mnoštvom vila. Vile će odobrovoljiti tako što će im dati MEDULJE, muž će staviti svoju ruku na nju i ona će roditi zlatokosog sina. Njena trudnoća je trajala jedanaest godina. Porodila se u dvanaestoj. Potom će se, zajedno sa mužem i sinom, vratiti u svoje carstvo.
Ova verzija bajke je prepuna astronomskih pojmova. Svi pomagači zmijine neveste su NEBESKA TELA, Sunce, Mesec, zvezde (Vlašići i Belitarci). Pri tom, dobijamo i precizniju odrednicu: zmija mladoženja je tamo gde se sastaju Belitarci i jug. Ovo bi značilo da Belitarce treba da tražimo na južnom delu neba, i to u tačno određeno vreme, kada se to sazvežđe nalazi na nebeskom meridijanu koji pokazuje jug. Na žalost, mi ne znamo koje je to sazvežđe. Belitarci do sada nisu identifikovani. Hrvatski etno-astronom Jadran Kale[18] navodi da je čuo za njega, da su to sazvežđe poznavali neki stanovnici hrvatskih sela, ali nije uspeo da ga identifikuje. O tom sazvežđu nije pisao ni Nenad Đ.Janković, a nije pisao ni Đore Cenev, niti Darina Mladenova, istraživač iz Bugarske. Kada bi smo znali tačno koje sazvežđe su ljudi iz Bosanske krajine nazivali Belitarcima[19], znali bi tačno u koje doba godine je zmijina nevesta pronašla svoga muža.
Ali, ako bi se sada vratili na verziju bajke, koju je zapisao Vuk Karadžić, shvatili bi da je priča o Dabogovom sinu, zmiji, povezana sa Orionom. Tako bi smo mogli da pomislimo da su baš Belitarci još jedno ime za zvezde Orionovog pojasa. Ove zvezde bi se mogle naći u na južnom meridijanu u ponoć, tačno određenog datuma u godini. Tada bi bile na kalendarskoj sredini između svog helijakalnog (jutarnjeg) izlaska[20] i svog večernjeg zalaska[21] i bile bi u opoziciji u odnosu na Sunce.
Tako smo rešili da uključimo ponovo Red Shift 7, astronomski softver, namestimo vremensku kontrolu na osmi ili deveti vek, kada su naši balkanski preci još uvek bili mnogobošci, pa da onda dobro podesimo lokalno vreme (na primer na Bogovom Gumnu) u odnosu na GMT (srednje vreme po Griniču) i onda nađemo kada i gde su se Belitarci (ako smo ih dobro identifikovali) „sreli sa jugom”?
Red Shift nam je pokazao da se helijakalni izlazak Orionovog pojasa dešavao sredinom jula (17. jul), oko 800. godine nove ere, u koliko je bio posmatran sa Bogovog Gumna[22]. Večernji (helijakalni) zalazak zvezda Orionovog pojasa se dešavao sredinom aprila (17.april) po proleptičkom gregorijanskom kalendaru. (U osmom veku je u upotrebi bio julijanski kalendar. Tačno je da je taj kalendar i tada kasnio 5-6 dana u odnosu na prirodni, solarni kalendar, ali mi ovde i nemamo nameru da napravimo baš sasvim tačan proračun, već samo približnu orijentaciju[23].) Ako je sredinom jula Orion na istoku pri izlasku Sunca, a u sredini aprila na zapadu pri zalasku Sunca, onda će biti na jugu u ponoć, negde na kalendarskoj sredini između ta dva datuma, a to je oko 20 dana pre KRATKODNEVICE. Red Shift 7 i ovo potvrđuje. Tada će zmijina žena naći Belitarce. Biće, dakle, potrebno dvadesetak dana da je oni odvedu do njenog muža-zmije i tada će se, oko kratkodnevice, roditi ono zlatoruko i zlatokoso dete iz bajke (koje i može da se rodi samo na početku novog godišnjeg solarnog ciklusa, dakle oko Božića ili Nove Godine).
Helijakalni izlazak zvezda Orionovog pojasa se događa sredinom jula, u vreme intenzivne kosidbe trave. Verovatno zato se ove zvezde u nekim krajevima nazivaju i KOSCI. Naziv je potvrđen i kod Bugara i kod Poljaka (Gladiczowa,M; 1960), kao i kod Hrvata. Sa druge strane, predenje i tkanje su zimski poslovi, pa nas ne čudi što su poštovaoci Boginje-Majke (Babe) ovo sazvežđe zimi nazivali BABINA ŠTAPKA, t. j. “preslica”. Večernji zalazak zvezda Orionovog pojasa se dešava u proleće, sredinom aprila, u vreme prolećnih poljoprivrednih radova, pa nam nije čudno što je ove zvezde makedonski narod zapamtio kao RALO I VOLOVE, kako nas je to izvestio Đore Cenev.
Sad nam je nešto malo jasnije, makar na nekom, više intuitivnom nivou: Sunce rađa zmiju (vatru) da bi vatra opet rodila novo, mlado Sunce. Da li je to bila skrivena funkcija obredne vatre Badnjaka kod Srba ili obredne vatre Osvatine kod Slovenaca?
Lako je nama: mi imamo Red Shift 7 i kompjuter. Da li možete da zamislite koliko dugo je jedan drevni zvezdoznanac morao da posmatra nebo da bi shvatio sve ovo? Da li je jedan život uopšte bio dovoljan? Sigurno nije. U ta znanja su ugrađeni životi generacija… Da li je mit služio kao mnemoničko sredstvo za pamćenje i koncizno prenošenje astronomskih podataka kroz generacije? Verovatno jeste.
Mi, naravno, nismo zaboravili da nam je narodna pesma jasno rekla da je zmija-mladoženja sin Ljutice Bogdana. “Ljuta zmija” je sasvim adekvatan sin za jednog Ljuticu.
Fusnote:
[1] Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine, sakupio Bogoljub Petranović, Svjetlost, Sarajevo, 1989. (knjiga druga, pesma br. 4, str. 25)
[2] Ovaj „đak samouk“ se veoma često pojavljuje u srpskim narodnim pesmama, češće kao „đače samouče“. I uvek se izdvaja od ostalih učenih ljudi koji treba da presude u nekom sporu. On je svoje nauke očigledno savladao sam, izdvaja se znanjem od svih drugih, njegova znanja su uvek specijalne prirode. Sveštena lica su u pesmama data kao lako potkupljiva, pesnik često nema simpatija za njih. Suprotno od toga, „đače samouče“ je uvek nepotkupljivo i uvek daje prave savete, simpatije narodnog pesnika su uvek na njegovoj strani. Čak i njegovo „vanđelije“ je drugačije, u njemu po pravilu piše nešto što ne piše u svetim knjigama drugih sveštenih lica iz pesme.
[3] Sabah je turcizam, znači “zora“.
[4] Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pjesme, Nolit, Beograd, 1969. (knjiga druga, pesma br. 11, strana 35)
[5] Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pripovjetke, Nolit, Beograd, 1969. (pripovetka br. 9, strana 35)
[6] Apolon, po grčkom mitu, odlazi u svet mrtvih da bi odatle izveo svoju majku, Letu. Dionis takođe odlazi u svet mrtvih da bi odatle izveo svoju majku, Semelu. Herakle odlazi u svet mrtvih da bi odatle izveo troglavog psa Kerbera, čineći tako jedan od svojih dvanaest podviga, po naređenju svog zlog polubrata, Euristaja.
[7] O tome je detaljno pisano u knjizi ove iste autorke, „Perun ili Marko“, (izdato u „Pešić i sinovi“, Beograd, 2014.).
[8] Š. Kulišić, P.Ž.Petrović i N.Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Etnografski institut SANU i Interprint, Beograd, 1998. (str.19 i str. 395)
[9] Mokoša je u jasnoj vezi i sa veštičjim kultovima. Upravo zbog njene božanske kompetencije u vezi predenja i tkanja, vretena i vratila (deo razboja) su omiljena sredstva za bajanje. Veruje se da veštice mogu da lete tako što odu na neko zapušteno GUMNO, namažu se veštičkom mašću, izgovore bajalicu, a onda uzjašu vratilo. Period od 2. do 8. januara, svakako je u vezi sa Mokošom, jer obuhvata Božić, a ona je u staroj slovenskoj religiji bila majka Bogova.
[10] Đore Cenev, Makedonska narodna sazvežđa, Publication of the Astronomical observatory Belgrade, vol. 85 (str. 97-108) (dostupno i na internetu, na Engleskom jeziku).
[11] Nenad Đ. Janković, Astronomija u predanjima, običajima i umotvorinama Srba, SANU i Srpski etnografski zbornik, Beograd, 1951, (str. 149)
[12]Д. Младенова, Звезданото небе над нас (Етнолингвистично иследоване на балканските народни астрономи) Софија, Академично издателство „Проф. Мариа Дринов“, 2006.
[13] Nenad Đ. Janković, Astronomija u predanjima, običajima i umotvorinama Srba, SANU i Srpski etnografski zbornik, Beograd, 1951, (str.145)
[14] Orion, Wikipedija (pozivajući se na Schön, Ebbe. (2004). Asa-Tors hammare, Gudar och jättar i tro och tradition. Fält & Hässler, Värnamo. p. 228)
[15] Pored Smedereva postoji jedno brdo koje se zove Babin razboj (Atlas karata Vojno-geografskog Instituta, po Parizu, u srazmeri 1:100 000, izdat 1953.godine, prema rezultatima geodetskog premera Kraljevine Jugoslavije od 1934-1935, karta Smedereva sa okolinom)
[16] Ime Bogdan je gotovo anagram od imena Dabog.
[17] Letopis Matice srpske, uređuje A.Hadžić, Knjiga 145, 1886, Sveska prva, izdato u Novom Sadu, 1886. Štampano u Srpskoj štampariji Dr Svetozara Miletića (str. 118,119 i 120)
[18] Jadran Kale, Izvori za etnoastronomiju, Kučerin zbornik, Šibenik, 1995. (str. 103-120)
[19] Ideju za ovakvo razmišljanje dali su nam arheoastronomi koji su istraživali astronomska znanja Maja. Maje su imale važan praznik u doba godine, kada su Vlašići (Pleiades) u ponoć u zenitu (ili u kulminaciji), to jest, kada se u toku godine nađu u opoziciji sa Suncem. Belitarci očigledno nisu isto što i Vlašići, u ovoj (jedinoj) bajci u kojoj su pomenuti. Kada bi smo znali koje su to zvezde (koje se sastaju sa jugom), znali bi smo i datum kada je zmijina žena našla svoga muža. Kada bi smo znali datum, znali bi smo i zvezde.
[20] Jutarnji (helijakalni) izlazak jedne zvezde podrazumeva njeno kratko pojavljivanje na istoku, pre izlaska Sunca, nakon perioda kada nije bila vidljiva na noćnom nebu. Nakon helijakalnog izlaska, zvezda će svakog sledećeg dana biti sve duže vidljiva.
[21] Večernji (helijakalni) zalazak jedne zvezde podrazumeva njeno kratko pojavljivanje na zapadu, nakon zalaska Sunca, nakon čega će zaći i ta zvezda. Posle svog večernjeg zalaska, ta zvezda više nije vidljiva na noćnom nebu.
[22] Bogovo Gumno je kružna formacija, na planini Devici kod Sokobanje, prečnika 117m, o kojoj je detaljno pisano u knjizi ove iste autorke “Kalendar predaka”, koju je izdala kuća “Pešić i sinovi” u Beogradu, 2012.godine.Znamo da na južnijim geografskim širinama Orionov pojas ima svoj helijakalni izlazak ranije.
[23] U realnom životu, posmatranje jutarnjih i večernjih izlazaka i zalazaka je veoma zavisno od meteoroloških uslova. Zato je, čak i sa savremenom opremom, teško precizno utvrditi kada jedna zvezda ima svoj večernji zalazak ili jutarnji, helijakalni izlazak. Zato se može reći da između dva helijakalna izlaska jedne zvezde prođe približno godinu dana, pa njihovo posmatranje ima kalendarski značaj.
Literatura:
Nenad Đ. Janković, Astronomija u predanjima, običajima i umotvorinama Srba, SANU i Srpski etnografski zbornik, Beograd, 1951,
Д. Младенова, Звезданото небе над нас (Етнолингвистично иследоване на балканските народни астрономи) Софија, Академично издателство „Проф. Мариа Дринов“, 2006.
Đore Cenev, Makedonska narodna sazvežđa, Publication of the Astronomical observatory Belgrade, vol. 85 (str. 97-108) (dostupno i na internetu, na Engleskom jeziku).
Maria Gladyszowa, Wiedza ludowa o gwiazdach, Zakł. Narodowy im. Ossolińskich, 1960.
Jadran Kale, Izvori za etnoastronomiju, Kučerin zbornik, Šibenik, 1995. (str. 103-120)
Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine, sakupio Bogoljub Petranović, Svjetlost, Sarajevo, 1989.
Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pjesme, Nolit, Beograd, 1969.
Vuk St. Karadžić, Srpske narodne pripovjetke, Nolit, Beograd, 1969.
Letopis Matice srpske, (uređuje A.Hadžić), Knjiga 145, Sveska prva, izdato u Novom Sadu, 1886. (str. 118,119 i 120)
Š. Kulišić, P.Ž.Petrović i N.Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Etnografski institut SANU i Interprint, Beograd, 1998.