Mnogo mesta na Balkanu nosi ovaj naziv. „Markov kamen“ postoji u Bugarskoj, Srbiji, Bosni, Makedoniji… Na konferenciji SEAC 2021, prikazan je dokumentarni film[1], nastao u toku istraživanja A. Stoeva i sar. (Stoev, A. et al, 2010, pp. 72-92) kojim je dokazana astronomska i kalendarska funkcija jednog Markovog kamena u Bugarskoj. Taj film je bio inspiracija za ovo istraživanje.
Marko, poznat među Srbima, Crnogorcima, Hrvatima i Makedoncima kao Kraljević Marko a Bugarima kao Krali Marko, je opšte-balkanski narodni junak. Rumunsko narodno predanje ga takođe pominje. Iako je njegov lik poistovećen sa figurom Marka Mrnjavčevića (sin kralja Vukašina), iz 14. i 15. veka, koji je vladao u oblasti oko Prilepa u današnjoj Severnoj Makedoniji, narodne pesme i bajke pominju njegove podvige koji su često jasno mitski. On tu druguje sa vilama, njegov konj može da leti (krilat je), njegov mač ima čudesne moći, rukuje topuzom ogromne težine… Dragoslav Srejović, poznati srpski arheolog, smatra da je lik istorijskog vladara „smešten u jedan stariji, već postojeći mitološki okvir.“ (Srejović, D, Iliri i Tračani, str. 77-103). U istoj knjizi, na str. 103, Srejović pominje i toponime sa imenom Markov kamen, navodeći ih kao dokaz u prilog postojanju kulta ovog junaka na Balkanu.
Lokalne legende, narodne pesme i bajke pominju balkanskog junaka Marka Kraljevića, koga Bugari zovu Krali Marko, koji ponekad baca ogromno kamenje na nedostupna mesta, navodno gađajući nekoga ili nešto ili, jednostavno, isprobavajući svoju snagu. To Markovo bacanje kamenja je ušlo i u (srpske, bugarske, hrvatske i makedonske) narodne pesme.
Ponekad, pominje se i njegov konj, Šarac, koga Bugari zovu Šarkolija, koji je navodno ostavio otisak svog moćnog kopita na kamenu, pa meštani sa ponosom pokazuju kružno ili potkovičasto udubljenje na tom, Markovom, kamenu.
Marko i kamenje
Postoji jedno mesto, koje je na vojnim kartama označeno kao Markov Kamen, na prevoju planine Rtanj, t.j. na putu Sokobanja – Boljevac. Odatle, vidi se impozantna piramida Rtnja sa leve strane puta, dok se sa desne vidi manje brdo, takođe piramidnog oblika, sa stenom na vrhu, koja štrči kao obelisk (videti sliku uz naslov ovog teksta). Razgovarali smo sa nekolicinom starijih meštana Sokobanje. Ljudi kažu da je stena na vrhu manjeg, kupastog brda sa desne strane puta baš taj kamen, što ga je bacio heroj Marko, sa nekog mesta na prevoju, kuda prolazi put, zato se prevoj tako i zove. Čuli smo nekoliko varijanti priče: neki kažu da je Marko tim kamenom gađao svoju sestru Maru, jer je odlučila da se uda za Turčina; drugi kažu da je tim kamenom gađao zmiju ili zmaja; treći kažu da je gađao nekog zlog starca, koji je pokušao da mu ukrade konja. Pretpostavljamo da je Marko „izabrao“ baš to mesto, jer se kupasto brdo sa „obeliskom“ odatle najbolje vidi. Tačnije, jedino odatle se vidi, ako se gleda sa svih obližnjih delova puta nečim je zaklonjeno.
Narodne pesme su zabeležile nekoliko situacija u kojima Marko baca veliko kamenje. Prva, koju ćemo prikazati govori o mističnom načinu na koji je stekao svoju ogromnu snagu: podojila ga je vila. Nakon tog podoja, odbacio je veliki kamen „tri sahata daleko“, što bi značilo na odstojanje od bar desetak kilometara. Pesmu smo odabrali jer u njoj Marko dva puta ponavlja istu radnju – baca teško kamenje.
…Leže Marko na grudi vilinske,
I posisa mleko samodivsko. 35
Sisa Marko od te leve sise.
Progovara Vila samodiva:
„Hvala tebi, Marko Vukašinov,
Ajd’ podigni onaj BELI KAMEN,
Da vidimo jesi l’ post’o junak!“ 40
Marko diže onaj beli kamen,
Jedva ga je od zemlje krenuo.
Progovara Vila samodiva:
„Hajde Marko, posisaj još malo!“
Marko leže na grudi vilinske, 45
Pa povuče iz te desne sise,
Iz te desne k’o iz one leve.
Pa podiže onaj beli kamen[2],
Odbaci ga tri sahat’ daleko.
(Odlomak iz bugarske narodne pesme Kraljević Marko dobija silu i oružje )
U istoj pesmi, Marko kamenom gađa Arapina, koji stoji na kuli (dakle na značajnoj visini), pogađa ga i ubija:
…Nadade se te kamen podiže,
Svom ga snagom u visine baci,
Te udari crna Arapina,
Udari ga, sa kule obori… 130
(Odlomak iz iste bugarke narodne pesme)
Marko je poznat po svom umeću bacanja kamenja, po tome ga ljudi prepoznaju. O tome se govori u narodnoj pesmi, zapisanoj u Hrvatskoj:
…Ti otiđi na Kosovo ravno, 70
Mećite se s ramena kamenom.
Ako bude Kraljeviću Marko,
Najviše će junak umetnuti…
(Odlomak iz Hrvatske narodne pesme Sestra Marka kraljevića dvori cara)
Ima još nekoliko primera u pesmama i bajkama balkanskih naroda, gde Kraljević Marko baca veliko kamenje (na primer, bajka Marko Kravarić [2], iz zbirke Vuka Karadžića).
Markov Kamen na prevoju Rtnja nije jedini u Srbiji. Ima ih još:
Markov Kamen kod sela Ravnaja, u blizini Krupnja u oblasti Rađevine, na zapadu Srbije. Visok je oko 2.5m i izgleda kao menhir. Na fotografiji se vidi da je na pravcu snimanja horizont približno ravan. Ne znamo ništa o ovom lokalitetu, na novijim mapama je obeležen kao Rađev kamen, čime se naziv vezuje za nastanak imena oblasti u kojoj se nalazi. Verujemo da je prvi naziv izvorniji. Drugi je „sumnjiv“ na laičku etimologiju
Markov kamen na Kopaoniku
U Srbiji, najpoznatiji Markov Kamen se nalazi na Kopaoniku. Lokalitet je upisan u turističke priručnike, kao prirodna retkost. Nismo ga još uvek obišli. Ovoga puta, predmet našeg interesovanja je toponim Markov kamen, prevoj planine Rtanj, na putu Sokobanja-Boljevac, upravo tamo gde se odvaja put za rudarsko naselje Rtanj (levi pravac na raskrsnici) od pravca za Gamzigrad i Boljevac.
Prevoj Markov kamen, na putu Sokobanja-Boljevac
Mesto je široko poznato sa televizijskog programa, posebno iz izveštaja o stanju puteva, jer je i u toku najblažih zima zavejano snegom, pa put postaje neprohodan. Sa te tačke na putu, puca vidik na impresivnu piramidu Rtnja, koja se vidi sa leve strane, dok je sa desne strane veoma slična manja, bliža i niža kupa, brdo sa stenom na vrhu, koja štrči kao obelisk.
Na prevoju Markov kamen nije registrovan bilo kakav arheološki lokalitet. Trasa može biti veoma stara. Saobraćajnica povezuje Sokobanju sa Gamzigradom a oba naselja su postojala još u vreme Rimskog carstva[3]. Pri tom, ovaj prevoj je jedino mesto kuda put može da bude prosečen. U blizini, oko 470 metara jugozapadno, uz sam put, postoje ostaci kamene strukture, sa nekoliko velikih kamenih blokova, poređanih u nepravilan luk. Milorad Stojić, jedini arheolog koji je video strukturu, smatra da je na dobrom mestu za utvrđenu postaju, koja kontroliše prevoj, ali da se, bez arheološkog iskopavanja, ništa više o tome ne može reći.
Kamena struktura pored krivine puta (liči na megalitsku, kamenje je veličine do 1m, poređano u nepravilan krug). “Levi klik” na sliku će omogućiti da je vidite u punoj veličini
Kota na prevoju, poznatom kao Markov kamen između Sokobanje i Boljevca, nalazi se na sledećim geografskim koordinatama: 43o 45′ 38.01“ N, 21o 56′ 42.64“E, nadmorska visina E = 691m n.m.
Solarno referencirano geodetsko snimanje je obavljeno na toj poziciji, 3. Marta 2022. U 11:05:05.
Instaliranje teodolita
Sunce je u tom trenutku bilo na altitudi HS = 38o 44′ 13“. Pravac vrha Rtnja je sa pravcem Sunca zaklapao ugao od α = 125o 7′ 14” Altituda vrha Rtnja je:
h =10o 30′ 02”. Izračunat azimut Sunca je u tom trenutku iznosio:
AS = 167o 32′ 22“.
Tako se mogao izračunati azimut vrha Rtnja, koji iznosi: AR = 292o 39′ 36”
Izmerenu ugaonu visinu vrha Rtnja treba korigovati za vrednost atmosferske refrakcije rA =4.8110’= 0.0801o . Postoje astronomske formule, pomoću kojih se iz dobijenih podataka može izračunati deklinacija tačke na horizontu, koja je definisana vrhom Rtnja. Izračunata deklinacija iznosi
| A | h | δ | ||
| 1. | Vrh Rtnja | 292o 39′ 36” | 10o 30′ 02” | 23o 29′ 50“ |
Izračunara deklinacija je veoma bliska deklinaciji Sunca na dugodnevicu
(23° 26′ 09”). Ovo praktično znači da će na taj dan Sunce zaći tačno na vrhu Rtnja.
Nije nam preostalo ništa drugo nego da na dugodnevicu, 21. juna 2022. ponovo dođemo na prevoj i proverimo da li smo dobro obavili merenje.
Sunce zalazi na vrhu Rtnja (Šiljak, 1376m) 21. juna 2022
Poslednji zraci Sunca na vrhu Rtnja
Primetili smo još nešto: nakon zalaska Sunca kretali smo se putem prema Boljevcu. Zbog paralakse pri kretanju se javlja neobičan efekat: vidimo Sunce kako prividno „klizi“ niz desnu padinu planine. Nakon par stotina metara, put pravi krivinu u desno i tog trenutka Rtanj ostaje iza nas. Upravo tu, nalazi se skretanje na šumski put kojim se ide do Markove stene, do kupastog brda sa stenom na vrhu. Tu stenu ćemo posetiti 21. septembra. Nadamo se da će dan biti vedar. Pre te posete, trebalo bi da vidimo šta bi se sa te stene moglo posmatrati.
Stena zvana Markov kamen
Interesovalo nas je šta bi se moglo posmatrati sa vrha kupastog brda na kome je ona stena, koju je prema legendi bacio Marko. Geografske koordinate te stene su 43o 46′ 16.65”N 21o 56′ 35.57” E, elevacija je E = 828m. Za ovaj deo istraživanja moramo da se oslonimo na Google Earth mape, jer je gotovo nemoguće da opremu i teodolit odnesemo do vrha stene. Šumski put prolazi stotinak metara pored nje, ali odatle nema ni staze, treba proći strm uspon kroz gusto žbunje… Sa stene se vidi Rtanj u svoj svojoj monumentalnosti, a njegovo podnožje je lepo definisano udubljenje na horizontu:
Pravac od stene zvane Markov Kamen, prema podnožju Rtnja
Ugaona visina ove tačke na horizontu se može izračunati, na osnovu podataka, koje daje Google Earth.
h’= arctan [(1192 – 836) : 3980] h’ = 5.1113o (5o 6′).
Zemaljska refrakcija iznosi 0.0026o, pa je prividna altituda na horizontu
h’ = 4.3704o Atmosferska refrakcija iznosi r = 10.985′ = 0.1830
H = 4.1874o H = 4o 11′ 15” Tako, opet možemo da izračunamo deklinaciju ove tačke na horizontu:
| A | H (h – r) | δ | ||
| 1. | Podnožje Rtnja | 266,34o (266o 20′) | 4. 0710o (4o 54′ ) | 0.7598o (0o 46′) |
Izračunata deklinacija je bliska nuli, što bi značilo da se na steni može pronaći tačka sa koje će se zalazak Sunca na prolećnu ili jesenju ravnodnevicu videti u pukotini na horizontu u podnožju Rtnja. Metoda, koju smo koristili ima preciznost do ± 0.3o, pa bi sve ovo trebalo proveriti na terenu.
Radoznalost vodi dalje…
Kamena struktura, koja podseća na megalitsku, a koja se nalazi sa leve srane puta na krivini, južno od prve tačke na prevoju koju smo ispitali, je interesantna sama po sebi, mada nemamo nikakvih dokaza o njenom arheološkom značaju. Od nje se danas ne vidi vrh Rtnja. Zaklonjen je drvećem, koje bi trebalo poseći i onda bi se piramidni vrh video u svojoj monumentalnosti. Zato, ni tu nismo mogli da iskoristimo teodolit, ali to nas, naravno neće sprečiti da pogledamo satelitske mape:
Pravac od kamene strukture do vrha Rtnja sa presekom terena na pravcu
Primenili smo uobičajenu metodologiju i kalkulacije:
ϕ = 43o 45′ 21.56” ϕ = 43.7561o. Es = 689m ER = 1534m ΔE = 847m D = 4671.81m h’ = 10.2523o rt = 0.0031o h = 10.2554o r = 5.0000′ = 0.0833o H = 10.1721o
A = 299.01o
|
A |
H (h – r) |
δ |
||
| 1. | Vrh Rtnja | 266,34o (266o 20′) | 10. 1721o ( ) | 27.8342o (27o 50′) |
Izračunata deklinacija je izvan solarnog opsega. Mogla bi biti veoma bliska deklinaciji Meseca u vreme velikog lunarnog horizontskog ekstrema sa korekcijom za paralaksu. 2006 godina je bila godina velikih Mesečevih horizontskih ekstrema. Zato treba da pogledamo animaciju astronomskog softvera Stellarium:
Pozicija Meseca na zadatoj ugaonoj visini horizonta, na dan velikog Mesečevog ekstrema za pun Mesec (16. dan sinodičkog ciklusa)
Ali, postojanje takvih znanja bi na ovim prostorima bilo veoma teško dokazati.
Znanja o Mesečevim ekstremima u Evropi (kao i megalitske građevine) se vezuju prvenstveno za Kelte. Kelti (Skordisci) su živeli na ovim prostorima od šestog veka stare ere, uspostavivši hegemoniju, koja je trajala sve do rimskih osvajanja. Njihovi tragovi se mogu pratiti sve do kraja stare ere. U vreme gradnje Feliks Romulijane (treći vek nove ere), ovaj narod se već stopio sa lokalnim Tračanima, formirajući pleme zvano Pikenzi (Sladić 2010, str. 31), u kome su određeni pojedinci možda mogli da sačuvaju stara znanja o prividnom kretanju Meseca.
Bilo da je kamena formacija megalitska ili ne, bilo da je arheološki značajna ili ne, pun Mesec je zalazio na vrhu Rtnja jednom u 18.6 godina, u decembru, dok je tamni Mesec zalazio na vrhu Rtnja u junu. Ti astronomski događaji su se mogli posmatrati sa mesta gde se ovo kamenje danas nalazi.
Opet treba reći da metoda, koju smo upravo koristili, ograničenu preciznost (0.3o), a u prošlosti su deklinacije Sunca i Meseca mogle biti nešto malo (koji ugaoni minut) veće.
Zaključak
Moglo bi se reći da ovo istraživanje spada u domen etnoastronomije. Pratili smo toponomastiku i lokalno predanje, kao i primer kolega iz Bugarske, koji su istražili lokalitet sa istim imenom, Markov kamen. Na tom (bugarskom) lokalitetu, postoji megalitska formacija sa otvorom, kroz koji zraci izlazećeg Sunca na dugodnevicu osvetljavaju stenu, koju narod naziva Markov Kamen. Dakle, bugarski lokalitet je obeležen sa tri činioca: megalitskom strukturom koja je načinjena ljudskom rukom, astronomskim događajem (izlazak Sunca na dugodnevicu) i toponomastičkom odrednicom, koja ima mitski značaj za južne Slovene.
U slučaju lokaliteta Markov Kamen između Sokobanje i Boljevca u Srbiji, nismo našli tragove da je mesto, sa koga smo posmatrali zalazak Sunca na dugodnevicu, bilo čime obeleženo. Gotovo da smo žalosni što kroz ovaj planinski prevoj prolazi put, pa (verovatno) nema načina da utvrdimo da li je tačka, sa koje se zalazak Sunca na dugodnevicu može posmatrati, bila ikada fizički označena. Ako izuzmemo kamenu (megalitsku?) formaciju u blizini stajne tačke, koju smo fotografisali na terenu, nema vidljivih tragova da je mesto imalo bilo kakav obredni značaj. Ipak, monumentalnost vrha Rtnja, kao istaknute tačke na horizontu, na kojoj Sunce zalazi na dugodnevicu, u korelaciji sa toponomastikom, koja se može dovesti u vezu sa mitom, mogla bi da ukaže na potencijalnu funkciju lokaliteta kao mesta posmatranja neba.
Na prostoru Balkana nije identifikovan ni jedan hram niti predhrišćansko sveto mesto, koje bi se sa sigurnošću moglo pripisati Slovenima. Zato, u školama nas uče da su se stari Južni Sloveni molili svojim predhrišćanskom bogovima na vrhovima brda ili na mestima sa posebnim prirodnim odlikama, u blizini izvora ili reka. Za sada, otkrili smo bar jednu “posebnu prirodnu odliku” (a možda čak tri “posebne prirodne odlike”) planinskog prevoja Markov kamen.
Za sada, nema načina da utvrdimo da li je i kada neko otkrio da se dugodnevica može odrediti prilično precizno posmatranjem Sunca sa prevoja Markov Kamen. Pošto je deklinacija Sunca u prošlosti bila nešto veća, ta osoba je morala stajati nekoliko metara južnije u odnosu na našu stajnu tačku, sa koje se fenomen vidi danas.
Ovim naš zadatak nije završen. Istraživanje je samo povećalo verovatnoću da naziv „Markov Kamen“ na Balkanu ima i skriveno značenje. Sada znamo da dva lokaliteta sa tim nazivom imaju i skrivenu astronomsku i kalendarsku funkciju. Jedan je u Bugarskoj, sa dobro postavljenim bližim orijentirom, koji je načinjen ljudskom rukom. Drugi u Srbiji, sa posebnim odlikama horizonta, bez ljudske intervencije, koja bi se mogla dokazati. Planiramo da istražimo i ostala dva (koji su nam poznati u Srbiji).
Stanovništvo Balkana je od davnina poljoprivredno i stočarsko. Za oba zanimanja, kalendar je od krucijalnog značaja. Balkanski Sloveni su pokršteni između 9. i 12. veka, najpre vojna aristrokratija, potom narod. Od 14. veka su dugo bili pod vlašću Otomanske imperije. Sve do sredine devetnaestog veka nije bilo štampanih ni crkvenih ni civilnih kalendara. Čak i kada su počeli da se štampaju, velika većina seoskih stanovnika je bila nepismena.
I danas, po selima u Srbiji, po neko od starijih ljudi će znati da Vam kaže i koji je (približno) datum i koliko je sati – orijentišući se isključivo prema Suncu. Deda autorke ovog teksta, Ljubinko Bajić, znao je tačno vreme u toku noći, prema položaju “rude” u asterizmu Mala kola.
Aleksandra Bajić
Fusnote:
[1] Stoev A., Maglova P., Stefanov P., Astronomical markers and orientations of the rock-cut monument “Markov Kamak” in the area of Tsarev Vrah, Rila Mountain., In: “The boundaries of culturology” – Proceedings 15 years since the founding of the specialty “Culturology” at SWU “Neofit Rilski”, 2010, IM “Neofit Rilski”, Blagoevgrad, ISBN 978-954-680-693-2, pp. 72 – 92.
[2] U ovoj bajci, Marko ima nadimak Kravarić (sin krave), jer je i tu svoju snagu stekao nakon što ga je podojila čudesna krava, koja govori i koja daje čudesne moći, dakle, opet na potpuno mitski način.
[3] Na zapadnoj granici Sokobanje, na levoj obali rečice Gradašnice je registrovana rimska nekropola, u čijoj blizini Feliks Kanic beleži postojanje ruševina utvrđenja, koje lokalni narod naziva Tatomirov grad. Gamzigrad je poznat po Feliks Romulijani, rezidenciji rimskog cara Galerija.