U Srbiji postoji verovanje da su na praznik Bogojavljenja Nebeska vrata širom otvorena, te da duša onoga ko umre tog dana slobodno odlazi u raj. U nekim krajevima, isto verovanje se odnosi na period od Božića do Bogojavljenja. To verovanje nije bazirano na Starom ili Novom Zavetu, jer takvo nešto tamo nije napisano. Jednostavno, to je element srpske narodne religije, verovatno ostatak nekih verovanja starijih od hrišćanstva, čije poreklo seže do duboke drevnosti. Dubina te drevnosti se može ispitati samo donekle:

Rimljani su imali svoje božanstvo, Janusa, za koga se verovalo da čuva Nebeska vrata. O tome svedoči ključ u njegovoj levoj ruci, kojim otključava i zaključava ta vrata. U njegovoj desnoj ruci je štap, koji simboliše osovinu neba, šarke, oko kojih se ta vrata okreću. Njegovi hramovi su uvek bili okrenuti prema istoku i zapadu, čime se bog dovodi u vezu sa ravnodnevicama, prolećnom i jesenjom. Njemu pripada i početak godine, dakle  kratkodnevica (zimski solsticij) o čemu nam je jasne podatke ostavio rimski pesnik Ovidije, u svom delu Fasti. Vezu ovog božanstva sa dugodnevicom (letnji solsticij) je teže dokazati, mada ga Ovidije ipak pominje u pesmi o mesecu junu, približno u vreme dugodnevice, u istom delu.

Moguće je da su verovanja o Nebeskim vratima na Balkanu ostatak nekadašnje rimske religije, ali nije mnogo verovatno. Jer, balkanski Sloveni su ovde, prema shvatanjima istorije, od 6 veka nove ere, a u to vreme su stari Rimljani (ili romanizovani starosedeoci Balkana), koje su možda mogli ovde sresti, bili uveliko pokršteni. Najviše bi odgovaralo istini da su zatekli masu hrišćanskih sekti, iz kojih se tek kristalisala nova religija. Ako je to tako, moguće je da verovanje o Nebeskim vratima seže do još veće drevnosti.

Verovanja o postojanju nekakvih vrata, koja odvajaju svetove, postojala su još ranije, u vreme Vavilona. Do vrata je stigla sumerska boginja Inana (u Vavilonu poznata kao Ištar), u želji da poseti svoju sestru Erekšigal, kraljicu sveta mrtvih, o čemu svedoče stihovi pesme „Silazak Inane u podzemni svet“, zapisane na glinenim tablicama.

…Na vratima i šarkama prašina se nakupila,
kad Ištar beše pristigla do kapije zemlje iz koje nema povratka.
Ovako se obratila stražaru na kapiji:
“O stražaru, otvori svoju kapiju!
Otvori svoju kapiju kako bih mogla da uđem!
Ako ne otvoriš kapiju i ne pustiš me unutra,
razbiću tu kapiju, polomiću bravu,
smrviću poboje, provaliću vrata.
Izvešću mrtve da pojedu žive,
biće ih više nego živih!”…

Ištar (Inana) je božanska personifikacija planete Venere, čije su pojavljivanje i nestajanje stari Sumeri pratili veoma pažljivo i rezultate svojih posmatranja beležili, o čemu su nam sačuvani podaci u tekstu, poznatom pod imenom Enuma Anu Enlil (Kad behu Anu i Enlil). Preciznije, na rezultate posmatranja planete Venere se odnosi tablica br. 61 ovog teksta. Najstarija poznata kopija datira iz 7. veka stare ere, a postoje jasni dokazi da je tekst nastao oko 1200-1300 godine stare ere, jer se beleške slažu sa rezultatima današnjih astronomskih proračuna za to doba. Planeta Venera se svakako vidi na nebu i nigde više. Kroz kakva bi to, onda, vrata ona mogla da prolazi? Kakva bi to bila vrata, ako ne nebeska?

Imamo ideju šta bi to moglo da bude shvaćeno kao Nebeska vrata:

Nebeska vrata bi lako mogla da budu jedno sazvežđe, današnjim astronomima (kao i onim staro-grčkim) poznato kao Gemini (Blizanci), jer je pojava tog sazvežđa na nebu u tesnoj vezi sa letnjim i zimskim solsticijem, a njegov oblik asocira na velika vrata:

geminicc

Na letnji solsticij, u poslednjih 2000 godina stare ere, Sunce je izlazilo u sazvežđu Raka (Cancer). Ovo praktično znači da je na taj dan izlazilo iz sazvežđa Blizanci (Gemini) te da se to sazvežđe tada prvi put se pojavljivalo na istočnom nebu neposredno pre izlaska Sunca, kako bi astronomi rekli, tada je bio njegov helijakalni izlazak. Oko mesec dana pre toga, Blizanci nisu bili vidljivi na noćnom nebu, jer su njime putovali danju, zajedno sa Suncem. Tako, u zoru dugodnevice 1200. godine stare ere, izgledalo je kao da se Sunce sprema da prođe kroz zvezdana „vrata“, koja su bila ispred njega.

Na kratkodnevicu, t.j. na zimski solsticij, Sunce je bilo u opoziciji prema sazvežđu Blizanci (Gemini), što znači da je ono bilo na zapadu, onda kada je Sunce bilo na istoku. U vreme Ovidija, 16. godine stare ere, Blizanci su se mogli videti na zapadu, u 550 izjutra, u zoru, oko dva sata pre izlaska Sunca, prema astronosmkom softveru Red Shift 7. Sazvežđe je tada bilo postavljeno na nebu baš kao jedna zvezdana vrata. Zapad je, u starim religijama, po pravilu bio vezan za svet mrtvih, pa bi ova slika sasvim odgovarala i onim vratima, kojima je prolazila vavilonska Ištar, na svom putu ka svetu mrtvih.

blizanciSlika je preuzeta sa astronomskog softvera Red Shift 7. Nebo je onakvo kakvo se moglo videti sa Balkana, na kratkodnevicu 16. godine stare ere u zoru. Zelenom bojom je označena nulta linija horizonta (kliknite na sliku, kako biste je videli u punoj veličini)

Slika sasvim jasno prikazuje oblik sazvežđa na zapadnom nebu, taj oblik jasno asocira na vrata.

Trebalo je da prođe 25 dana od kratkodnevice, da bi se posmatrao jutarnji (kosmički) zalazak sazvežđa Blizanci, dakle, prilično tačno u vreme Bogojavljenja (19. januar).

Ako bi se sada krenulo tragom pretpostavke da su Nebeska vrata vizualizacija sazvežđa Blizanci, moralo bi da se počne analizom mita o božanskim blizancima, po kojima je sazvežđe dobilo svoje ime.

gemini_uraniaKastor i Poluks, onakvi kakvi su vizualizovani u atlasu Urania’s mirror, koji je publikovan 1824. godine u Londonu

Prema grčkom mitu, Kastor i Polideuk su bili sinovi blizanci Lede, ali nisu imali iste očeve: Polideuk je bio sin Zevsa, koji je Ledi prišao u obliku labuda, dok je Kastor bio sin Ledinog smrtnog supruga Tindareja. Neki izvori kažu da su se izlegli iz jajeta (s obzirom na Zevsov lik labuda), zajedno sa svojim sestrama – bliznakinjama, Jelenom (onom zbog koje će kasnije izbiti trojanski rat) i Klitemnestrom. Zajednički život i podvizi Kastora i Polideuka će iznenada biti prekinuti smrću Kastora u sukobu sa drugim parom blizanaca (Idaj i Linkaj)[1]. Mit dalje kaže da je Polideuk umolio svog oca Zevsa da svoju besmrtnost podeli sa bratom, te su obojica dobili svoje mesto na nebu, kao sazvežđe Blizanci. Sličan mit postoji i u rimskoj mitologiji, sa malom izmenom: besmrtni brat se zove Poluks, a ne Polideuk, kako je nazivan kod Grka.

Kastor i Polideuk su bili zaštitnici putnika i mornara, koji su ih prizivali, kako bi dobili povoljne vetrove za put, što sugeriše određenu njihovu ulogu (ili ulogu njihovog sazvežđa) u navigaciji. Prvi put su pomenuti u pisanim izvorima od strane Homera, u Ilijadi se opisuju kao smrtnici, dok su u Odiseji „po časti jednaki bogovima“.

U drevnom Vavilonu, sazvežđe blizanaca je nazivano MAŠ.TAB.BA.(GAL.GAL) “Veliki blizanci”, ili māšu/tū’āmū rabûtu sa istim značenjem, smatra se da se naziv može pratiti do bronzanog doba.

Stav zvanične nauke, da su vavilonska znanja postala dostupna Grcima nakon osvajanja Aleksandra Makedonskog, je po malo konzervativan: praktično isto značenje imena sazvežđa Blizanci kod Grka i Vavilonaca, sugerišu da je do veze moralo da dođe pre Homera, dakle pre 7. veka stare ere. Već je za Pitagoru sa Samosa, koji je živeo i radio u 6. veku stare ere, poznato da je putovao po bliskom istoku, da je doneo određena astronomska znanja iz Vavilona i Egipta. Prvo pisano svedočenje o posmatranju sazvežđa Blizanci je ostavio Aristotel, u svom delu Meteorologika. Autor je lično posmatrao planetu Jupiter, okružen njegovim zvezdama, kada je planeta uslovila okultaciju najsjajnije zvezde u njemu, zvezde koja se i danas zove Poluks. Današnje arheoastronomske analize[2] utvrđuju da se ovakvo nešto moglo videti 5. decembra 337 godine stare ere, t.j. baš u godini kada je Aleksandar Makedonski postao vladar Makedonije, dakle pre njegovih osvajanja istočnih zemalja.

Odmah se može konstatovati da ni grčki ni rimski etiološki mit o nastanku ovog sazvežđa ni jednom rečju ne pominju nikakva vrata. Vavilonski naziv sazvežđa – takođe. Ali, rimski bog Janus, sa svoje dve glave, koji uz to nosi i titulu Geminus (blizanački), pored toga što je zvanični mitski čuvar Nebeskih vrata, opominje da to ne mora da bude baš tako, t. j. da blizanci ipak imaju neke veze sa Nebeskim vratima. Potvrdu ovoj pretpostavci daje francuski arheolog Prof A. Audin[3], direktor arheološkog muzeja u Lionu, koji smatra da dvoglavi Janus (Geminus) vodi poreklo od dva stuba ispred vavilonskih hramova, koji su služili za utvrđivanje datuma zimskog i letnjeg solsticija. (Ova dva stuba, koja pominje Prof A. Audin, asociraju na druga dva: Boaz i Jahin, bronzane stubove koji su opisani u Starom zavetu, ispred Solomonovog hrama)

Kako bi ti stubovi imali veze sa Nebeskim vratima? Osnovni elementi koji drže svaka vrata su poboji: dva blizanačka stuba, koji podupiru lintelu, t.j. gredu koja ih spaja sa gornje strane. Lintela astronomski nije bitna, ne mora da postoji, ali je korisna, jer sprečava stubove da se nagnu.

Ako biste poželeli da imate jedna „solarna“ vrata, mogli biste da ih okrenete tačno prema istoku, a potom da u kući nađete stajnu tačku, sa koje ćete posmatrati Sunce, kako se pojavljuje kod levog stuba na dugodnevicu, na revnodnevice – na sredini vrata, a na kratkodnevicu uz njihov desni stub. Tako će blizanački poboji (stubovi na kojima stoji lintela) postati jedna astronomska alatka, pomoću koje se može praviti kalendar, Vaša lična Nebeska vrata.

U narodnoj religiji Srba, vrata su, gotovo do današnjih dana imala svoj kultni značaj. Brojne ritualne radnje su se obavljale na pragu, verovalo se da su ispod praga kućnih vrata nastanjeni preci. Ali, ni poboji nisu bez značaja, o čemu svedoči pesma iz zbirke Vuka Karadžića:

Stiže Božić Bata
nosi kitu zlata
da pozlati vrata
i oboja poboja.

U ovoj koledarskoj – božićnoj pesmi, nije sasvim jasno da li će Božić Bata pozlatiti neka zemaljska ili Nebeska vrata, ali je jasno da će pozlatiti samo vrata i (blizanačke) poboje, ne pominju se ni prag ni lintela. Koledarske pesme su obredne, pevaju se oko kratkodnevice.

U jednoj narodnoj pesmi, zapisanoj u Hrvatskoj[4], postoje sledeći stihovi:

Dvori su mu na zlatnih krugovih.
Na krugovih i kamen – stupovih.
Vrata im se za Suncem okreću,   55
A pendžeri za sjajnim Misecom.

Ovakva vrata na kružnom dvoru, koja se “za Suncem okreću”, nameću asocijaciju na one kružne prostore, kakvi se mogu naći već u neolitu (kao što je poznati krug kod Goseka u Nemačkoj, Stounhendž u Britaniji i još nekoliko sličnih), koji su bili namerno udešeni za posmatranje Sunca a njihovi ulazi postavljeni u liniju sa tačkama izlaska Sunca na horizontu na dane solsticija i ekvinokcija. Naravno, “kapije” kruga kod Goseka su bile usmerene prema izlasku i zalasku Sunca na kratkodnevicu i sigurno su imale “oboja poboja”, u vidu dva (blizanačka) hrastova stuba na svojim ivicama. I ne samo to: krug kod Goseka je imao dve (blizanačke) kapije, za posmatranje izlaska i zalaska Sunca na kratkodnevicu a sagrađen je pre oko 7000 godina, dakle oko 5000. godine stare ere.

Pošto proračuni pokazuju da je 5000. godine stare ere Sunce izlazilo u sazvežđu Blizanaca (Gemini) na prolećnu ravnodnevicu, možemo da pretpostavimo da je sazvežđe tada izlazilo približno na istoku (azm. 90o) a zalazilo približno na zapadu, te da se nalazilo na (tadašnjem) nebeskom ekvatoru. Njegov položaj i izgled na horizontu je teško odrediti, s obzirom da severni nebeski pol nije bio na istom mestu na nebu na kome je i danas, zbog precesije Zemljine ose. Iz istog razloga, mesto izlaska ovog sazvežđa se tokom proteklog vremena pomerilo prema severu, pa ono sada izlazi na azm. oko 60o, ako se posmatra sa Balkana ili iz Grčke, a još više severno (azm. oko 50o), ako se posmatra iz Goseka. Kada se na zvezdanom globusu iscrta nebeski ekvator od pre 7000 godina, čini se da je sazvežđe Blizanci stajalo gotovo uspravno na zapadnom horizontu.

 

Ipak, mogli smo da zaključimo da su Nebeska vrata jedan simbol, koji se može definisati kroz blizanačke poboje (grede, koje drže vrata), a ti poboji su možda simbolično prikazani na nebu kao sazvežđe Blizanci (Gemini), koje je u prvom i drugom milenijumu stare ere izlazilo helijakalno na dugodnevicu. Ali, nebeska vrata mogu da postoje i na Zemlji, t.j. mogu da simbolišu i određenu astronomsku alatku, kroz koju se posmatra određena astronomska pojava.

Nebeska kapija na Zemlji:

Ljudi su posmatrali različite objekte na nebu, praveći sebi neke “blizanačke stubove” (sa ili bez lintele), koji su bili postavljeni u pravcu posmatranih nebeskih pojava, kakve pominje Prof A. Audin ispred vavilonskih hramova. Upravo na takve stubove i takvu kapiju asocira i neobična formacija na grčkom ostrvu Naksos, poznata pod imenom:

Portara sa Naksosa
(mada, do sada nije pouzdano utvrđeno da li su ova monumentalna Nebeska vrata imala astronomsku namenu)

naxos_gateVrata sa Naksosa (Portara); uz ovu sliku, koju smo preuzeli sa interneta, piše da su to “vrata koja ne vode nikuda”

Ova vrata su visoka oko 8m, široka oko 4,6m. Otvor na Portari je pravougaonik 3,65m x 6,6m.  Smatra se da ju je sagradio Ligdamis, vladar ostrva Naksos, oko 530. godine stare ere. Među naučnicima do danas traju rasprave da li je podignuta kao ulaz u hram (koji nikada nije završen) posvećen Apolonu, ili je nastala u spomen Dionisu. Oni koji smatraju da je podignuta u slavu prvog, pravdaju svoje mišljenje usmerenošću vrata, koja navodno gledaju prema ostrvu Delos, mestu Apolonovog rođenja. Oni drugi, iznose argument da je Naksos bio ostrvo posvećeno Dionisu, te da je, prema mitu, na tom ostrvu ovaj bog spazio Arijadnu, Minosovu kćerku, koju je upravo napustio Tezej, zaljubio se u nju i ubedio da se uda za njega. Kao svadbeni dar, Arijadna je dobila krunu od dragog kamenja od Afrodite (krunu je načinio Hefest). Udajom za Dionisa, njegova nevesta je i sama postala božansko biće, a njena kruna uzneta na nebo, kao sazvežđe, poznato kao Severna kruna ili Corona Borealis. Grci su to sazvežđe zvali Kritska kruna, prema ostrvu sa koga je došla Arijadna.

Sasvim je moguće da arheoastronomija može da razreši ovu dilemu. Treba videti pravac, u kom su usmerena vrata sa Naksosa. Bilo bi najbolje kada bismo mogli da odemo tamo, pa da na miru izmerimo teodolitom ugao koji taj pravac zaklapa sa severom, ali se to može približno izmeriti i na satelitskim mapama Google Earth-a. Koordinate vrata su: 37,110325 N  25,372320 E

portara-satPravac u kom su usmerena Vrata sa Naksosa

Na satelitskoj mapi se lako uočava lintela, koja definiše horizontalan pravac, koji je pod pravim uglom u odnosu na pravac vrata. Izmereni pravac vrata je u otklonu u odnosu na sever za -40o, t.j. na azm. oko 320o. (Ovde smo dobro pazili da nas ne zavaraju temelji srednjevekovne bazilike, koja je tu podignuta znatno kasnije, a još kasnije srušena, već smo se orijentisali isključivo prema linteli Portare)

Sada treba videti u kom je pravcu ostrvo Delos, gde je, prema mitu, rođen Apolon.

naksos-delos-2Geografski odnos ostrva Delos i Naksos (mapa Google Earth-a)

Toliko je očigledno da je Delos suviše severno u odnosu na Naksos, da nema potrebe da se izmeri azimut pravca između njih. Mapa jasno isključuje pretpostavku da su vrata sa Naksosa okrenuta prema Delosu, a samim tim i da su bila posvećena Apolonu. Vrata, istovremeno, nisu postavljena pod uglom, koji bi bio pogodan za posmatranje zalaska Sunca na dugodnevicu (azm. oko 300o), niti u bilo kom drugom solarnom pravcu, pa se ni tako ne mogu dovesti u vezu sa Apolonom, koji je solarno božanstvo.

Prema čemu su onda okrenuta ta Nebeska vrata sa Naksosa? Odgovor leži direktno pred Vama, daje ga astronomski softver Red Shift 7, pokazujući azimut pravca zalaska sazvežđa Severna kruna (Corona Borealis), pre 2500 godina, posmatran sa ostrva Naksos.

coronaZalazak sazvežđa Corona Borealis, 26. septembra 516. godine stare ere, posmatran sa Naksosa (kliknite na sliku da biste je videli u punoj veličini)

Sazvežđe je oivičeno crnim krugom. Pravac zalaska, izmeren je za zvezdu epsilon Coronae Borealis (ε CrB), koja je 21.septembra 516.godine stare ere, posmatrana sa Naksosa, zašla na azm. 319o 12′ 41”, a zvezda gama Coronae Borealis (γCrB, koja predstavlja centar sazvežđa) na azm. 320° 29′ 54”. Mi smo već utvrdili da vrata (Portara) sa Naksosa „gledaju“ u pravcu, koji je na azm. oko 320o, taman dovoljno da se kroz njih vidi zalazak celog sazvežđa.

Za ove tvrdnje, možda postoji još jedan, indirektan dokaz:

Srednjevekovna bazilika, koja je bila podignuta na lokalitetu, da bi nakon par vekova bila srušena, nalazi se na temeljima antičkog hrama. Smatra se da je hram bio jonski, sa četiri reda po 12 stubova, sa dvostrukim portikom u pročelju i začelju, mada se to ne može sa sigurnošću tvrditi, jer nije sačuvano dovoljno elemenata. Jedino što je sigurno, to je da su temelji srednjevekovne bazilike dugi oko 31.16m, pa možemo da pretpostavimo da je unutrašnjost originalnog antičkog hrama bila iste dužine.

Portara: pretpostavljena dužina hrama i koordinate

Ako bismo zamislili posmatrača, koju iz dubine hrama posmatra horizont kroz Portaru, vidljivi deo horizonta bi imao sledeću ugaonu širinu:

tg α =  (b : d)   b = 3.65m (širina orvora Portare);  d = 31,16m (pretpostavljena dužina unutrašnjosti hrama)

tg α = 3,65 : 31.16  α = 6.681029°  α = 6°40′ 51”

Prema astronomskom softveru Red Shift 7, ugaona širina sazvežđa Severna kruna je, u trenutku njegovog zalaska, bila α = 6° 38′ 44”, ako je bilo posmatrano sa Naksosa, krajem šestog veka stare ere. Tako, azimut pravca Portare tačno odgovara azimutu zalaska Severne krune (Corona Borealis), a njena ugaona širina tačno odgovara prividnoj ugaonoj širini istog sazvežđa pri zalasku, pa je spomenik u stvari predstavljao preciznu “nišansku spravu”.

Srećom, satelitski snimci Google – Eartha su ove (2018.) godine veoma jasni, u velikoj su rezoluciji, da se sve ovo, što nam je bilo potrebno, na njima moglo izmeriti, sa sasvim prihvatljivom preciznošću.

Zaključak se nameće sam: Naksos je ostrvo, na kome je bio obožavan Dionis. Vrata (Portara) na rtu tog ostrva su okrenuta u pravcu zalaska sazvežđa Korone Borealis (Severne krune ili Kritske krune), koje simboliše krunu, koju je njegova božanska supruga, Arijadna, dobila na venčanju. Ligdamis, vladar ovog ostrva je, 530. godine stare ere, podigao Portaru (Vrata) u čast Dionisa i Arijadne, a ne u čast Apolona.

portara-pogledPogled na pučinu sa Portare

U Beogradu, 4. apr. 2018.

 

 

Fusnote:

[1] Sukob je nastao zato što su oba para blizanaca želeli da se ožene Febom i Hilairom, oba imena njihovih odabranih nevesti sugerišu vezu sa Mesecom. Poznato je da su blizanci veoma česta pojava u mitologiji: Feba je drugo ime Dijane (Artemide, boginje Meseca) a Feb drugo ime Apolona (solarnog boga), a ova dva božanstva su blizanci. Janus ima titulu “geminus”, koja znači “blizanački”.

[2] Cohen, Sheldon M.; Burke, Paul (1990). “New Evidence for the Dating of Aristotle Meteorologica 1-3”. Classical Philology. 85 (2): 126–129.

[3] A. Audin, A., (1956) “Dianus bifrons ou les deux stations solaires, piliers jumeaux et portiques solsticiaux”, Revue de géographie de Lyon 31/3 , pp. 191-198.

[4] Hrvatske narodne pjesme, Matica Hrvatska, pesma Marko Kraljević ukida svadbarinu, Zagreb, 1897.