Zagonetka Podunavske cicilizacije  Haralda Harmana (prevod sa Nemačkog jezika Branke Rajlić u izdanju Akademske knjige, Novi Sad)

 

Pred srpskim čitaocem je izuzetna knjiga, koja se velikim svojim delom odnosi baš na ovaj deo sveta.

Već na prvi pogled, uočava se nekoliko propusta izdavača: podaci o njenom  autoru su dati na zadnjoj korici, šturo i nepotpuno. Ćitalac nema priliku da se upozna  sa autorom, njegovim kvalifikacijama, poljem interesovanja niti dostignućima u struci i nauci; još više pada u oči nedostatak predgovora, što je sasvim neobično za ovakve knjige. Čitalac se oseća uskraćenim i  s pravom se pita da li je izdavač uopšte mogao da nađe nikoga u Srbiji, ko bi progovorio o temi koja je decenijama tabu na ovom prostoru, o pismu Stare Evrope (o kome se u ovim krajevima šapuće kao o „Vinčnskom pismu“, „Vinčanskom proto-pismu“ ili „Vinčanskim znacima“).

Harald Harman (Harald Haarmann) je (očigledno) veoma inteligentna i radoznala osoba. Stekao je najviše formalno obrazovanje, je sposoban da koristi baze podataka. U toku svoje karijere, delovao je na više prestižnih univerziteta, što je omogućilo da mu baze podataka budu široko dostupne. Po struci je lingvista i paleolingvista, što ga čini sasvim kvalifikovanim da govori o jezicima i pismu. Pored ovoga, on koristi i dostignuća drugih nauka, arheologije, geologije, antropologije, genetike, psihologije…Harald Harman sada radi na Univerzitetu u Helsinkiju, koji je poznat širom sveta upravo po svojim paleolingvistima, među kojima je i Asko Parpola, stručnjak za pismo (proto-pismo ili znake) kulture doline Inda.

Čitalac će se, opet s pravom, zapitati da li u Srbiji postoji katedra za paleolingvistiku i da li uopšte postoji neki stručnjak za ovu oblast, kompetentan da progovori o ovoj knjizi. Drugo pitanje se samo nameće:  Da  li u Srbiji postoji baza podataka o  „Vinčnskom pismu“, „Vinčanskom proto-pismu“ ili „Vinčanskim znacima“? U novinskim člancima se relativno često može pročitati o brojnim artefaktima Vinčanske kulture, koji su plen „divljih“ arheologa i završavaju u privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu a da ih nikada ne vidi neko ko je kvalifikovan ili bar zainteresovan da ih fotografiše i napravi belešku o poreklu i lokalitetu nalaza, kako bi kasnije mogli da ih tumače ljudi kao što je Harold Harman.

Prosečan čitalac će (nesporno) utvrditi da je ova knjiga veoma zanimljiva. Na pitanja, koja su do sada navedena u ovom tekstu, reagovaće mešavinom emocija, upravo zbog činjenice da se njen sadržaj odnosi i na ove naše prostore: sa jedne strane će biti ponosan, jer smo baš mi baštinili domete jedne značajne stare kulture, sa druge strane će biti frustriran i besan, zbog svih pitanja na koje nije dobio odgovore. Sve ovo je sasvim nezdrava podloga za dalje istraživanje ili bar diskusiju, ali se čitaocu ne može zameriti: on ne odlučuje ni o čemu. Možda baš zato u knjizi nema podataka o tiražu, nigde nije navedem broj primeraka koji će biti na tržištu. Kao da se i sam izdavač oseća nesigurno, očekuje interesovanje ali i udarce, pa mora da bude spreman i za jedno i za drugo. Ipak, znajući ovdašnje navike, mnogo je verovatnije je da će se suočiti sa značajnim interesovanjem šire publike ali i grobnim ćutanjem stručnjaka i potpunim ignorisanjem, onim što psiholozi nazivaju pasivna agresija, a što je, po svojoj suštini isto što i udarac.

Harold Harman je dao sebi težak zadatak: knjiga koju je napisao treba svakih pet godina da dobije novo, izmenjeno i dopunjeno izdanje, prosto iz razloga što se baze podataka, na koje se oslonio, stalno proširuju: genetska istraživanja Kavali-Sforce (Cavalli Sforza, 2013) su poodavno dopunjena: več je poznata genetika stanovnika Lepenskog Vira, kao i pripadnika različitih neolitskih kultura Stare Evrope. U glavnom, pripadali su najstarijoj evropskoj genetici (Y haplogrupa I sa svojim brojnim mutacijama), pomešanoj sa nešto genetike došljaka sa Bliskog Istoka. Te iste staro-evropske genetike je danas na Balkanu nešto manje (u Hercegovini i do 71%), što jasno govori da kontinuitet postoji, da „dođoši“ nisu pojeli „nađoše“, več su se sa njima pomešali, kako genetski tako i kulturom. U međuvremenu, prikupljeni su i podaci da su neke neolitske kulture  Evrope imale i značajna astronomska i kalendarska znanja, sve ćešće se identifikuju kultna mesta, sa kojih se posmatralo nebo i prividno kretanje nebeskih tela, pa se čovek zapita da li se, možda, neki od znakova na podunavskoj keramici odnose baš na ta znanja. Harman pominje jedno takvo mesto (lokalitet Parca u današnjoj Rumuniji) a aktuelna istraživanja ukazuju da ih je bilo više. Pominje i određene artefakte Stare Evrope, koji se mogu shvatiti i kao simbolički predstavljeni kalendari, a kalendarsko znanje uključuje astronomsko, bar ono osnovno, o prividnom godišnjem kretanju Sunca…

Knjiga Harolda Harmana samim svojim postojanjem sugeriše i pravce daljeg delovanja: Stvaranje baze podataka je posao za posvećene, prilježne i vredne ljude, kojima su podaci dostupni a spremni su i da ih aktivno traže; tumačenje je za one kvalifikovane, radoznale i visprene.

Kulturni kontinuitet je jedina večnost, kojoj smemo da se nadamo. Poštovanje onih, koji su ovde bili pre nas je jedino što nam daje nadu da će naši potomci imati poštovanja za ono što smo mi radili (ili uradili). Sa druge strane, pitanja identiteta se nikada ne rešavaju bez emocija, često preteranih. Etiketa „evrocentrično“, se često lepi na one koji traže korene evropskog identiteta, kao da su oni krivi za grehe (pohlepu) evropske vojno-političke elite u poslednjih nekoliko vekova.

 

U Beogradu, 28. 7. 2021.                                                    Aleksandra Bajić
neuropsihijatar