Ideja o formiranju Društva za arheoastronomska i etnoastronomska istraživanja je nastala aprila 2014.godine, na sastanku Astronomskog društva „Ruđer Bošković“ u Beogradu, koji je bio posvećen astronomskom znanju Srba. Na tom sastanku, svima je bilo jasno da je potrebno oformiti jedno interdisciplinarno odnosno multidisciplinarno telo, koje će se baviti izučavanjem arheoastronomije i etnoastronomije.
Obe ove nauke su relativno nove, svoj uspon doživljavaju poslednjih tridesetak godina. Arheoastronomija proučava načine na koje su pripadnici starih kultura posmatrali nebo i shvatali zakonitosti kretanja nebeskih tela. Arheolozi često nalaze ostatke građevina, sagrađenih u dalekoj prošlosti, koje su usmerene prema nekom astronomski značajnom pravcu. Uz pomoć astronoma, ti pravci se definišu a sa time u prevashodna namena drevne građevine za posmatranje neba. U koliko se u mitologiji te kulture mogu naći i dodatni dokazi da su određena božanstva u vezi sa nebom i nebeskim telima, neko znanje, koje bi se uslovno moglo nazvati astronomskim, postaje prilično verovatno. Ali, da bi postalo izvesno, neophodna je bliska saradnja ljudi različitog obrazovanja, iz više različitih naučnih disciplina. Pored arheologa i astronoma, tu se moraju naći i antropolozi, psiholozi, građevinari, geodete, lingvisti, paleolingvisti…
Upravo na tom sastanku Društva „Ruđer Bošković“ referisano je o prvom lokalitetu u Srbiji, koji je istražen prema postulatima savremene arheoastronomije. Tačnije, obavljeno je samo preliminarno istraživanje, koje je uključilo analizu geomagnetske mape lokaliteta Pojate-Pojila u selu Belica kod Jagodine, i kratko terensko istraživanje, koje je uključilo merenje altitude horizonta na pravcima izlaska i zalaska Sunca na solsticije i ekvinokcije, određivanje na terenu centra kružne formacije prečnika 80 m, koja je otkrivena geomagnetskim snimanjem terena, kao i lociranje obredne jame, u kojoj su nađene brojne figurine iz doba neolita. Ispostavilo se da se obredna jama nalazi tačno na pravcu zalaska Sunca na kratkodnevicu, ako se gleda iz centra kruga. Istraživanje su obavili Dr Aleksandra Bajić i Prof Dr Milorad Stojić i taj rad će biti jedan od prvih, koji će biti objavljen na stranicama ovog sajta.
Upravo ovi autori su inicirali formiranje Društva „Vlašići“. Ideju je odmah podržao i Prof Dr Milan Dimitrijević, astronom i naučni savetnik Astronomske observatorije u Beogradu. Pridružio se Hristivoje Pavlović, arhitekta i Stanko Milosavljević, inženjer softvera. To su, ujedno i članovi društva. Dogovoreno je da se društvo bavi arheoastronomskim i etnoastronomskim istraživanjem.
Svesni da ni jedno istraživanje nije besplatno, članovi su došli na ideju da se Društvo finansira objavljivanjem knjiga. Gotovo svi oni su do sada napisali i objavili više knjiga i te knjige su imale svoj krug čitalaca i poštovalaca i nisu ostale neprodate, donele su svojim izdavačima određeni novac. Bilo je sasvim logično zaključiti da će se i neke buduće knjige prodavati i donositi novac, te da će taj novac doneti nova istraživanja… Ako bude i po neka donacija – još bolje.
Sada, društvo već postoji, registrovano je u Agenciji za privredne registre. U toku procesa osnivanja, paralelno je tekao i istraživački proces: Aleksandra Bajić i Hristivoje Pavlović su pronašli jedan, veoma interesantan astronomski i kalendarski fenomen u Lepenskom Viru i o tome napisali knjigu „Sunce Lepenskog vira“, koja je nedavno izišla u izdanju upravo Društva „Vlašići“. U pripremi je knjiga Prof Dr Milorada Stojića o arheološkom lokalitetu u Belici kod Jagodine, u kojoj će biti i arheoastronomsko poglavlje. Isti autor se sprema i da objavi svoje istraživanje jedne privatne zbirke keramičkih i koštanih artefakata sa lokaliteta Medvednjak, kod Smederevske Palanke. Mnogi od predmeta iz te zbirke imaju na svojoj površini ureze, a tih ureza je često 28 (broj dana u sinodičkom Mesečevom ciklusu kada je Mesec vidljiv na noćnom nebu) ili 12 (broj sinodičkih Mesečevih ciklusa u solarnoj godini). Zapravo, veoma je malo artefakata u zbirci koji imaju neki drugi broj ureza osim ta dva. Artefakti tako sugerišu organizovano posmatranje Sunca i Meseca a mesto sa koga se to posmatranje vršilo već sada se može naslutiti na lokalitetu. Geomagnetsko ispitivanje će pokazati da li smo pravilno procenili da mesto ima prave osobine potrebne za ovu namenu…
Obećavamo da ćemo iz svih ovih knjiga objaviti po neko poglavlje na ovom sajtu, tamo gde su novosti i planovi.
Postoji još nekoliko lokaliteta u Srbiji, koji potencijalno imaju arheoastronomski značaj. Kažemo „potencijalno“ jer većina nije ni registrovana od strane nadležnih institucija, a kamo li istražena. Za neke od tih lokaliteta se zna da su veoma stari, krug u Belici je možda najstariji od svih sličnih krugova u Evropi. Nadamo se da ćemo uskoro biti u prilici da ih obiđemo, fogografišemo, prijavimo nadležnima a potom i da proverimo da li su se odatle stvarno organizovano posmatrala nebeska tela…
Bavljenje ovim temama će, gotovo sigurno, doneti i mnogo izleta u prirodu i mnogo lepih fotografija različitih predela, često u netaknutoj divljini. Objavićemo ih sa velikim zadovoljstvom.
Razgovaraćemo, naravno, i sa ljudima, da vidimo da li oni znaju nešto o tim lokalitetima i da li su se u našem narodu sačuvala neka stara znanja o nebu i nebeskim telima. Do sada, o tom aspektu narodnih znanja pisali su samo Veselin Čajkanović i Nenad Đ. Janković, pre više od pola veka. Čak i ako se u narodu nebi pronašlo ništa novo, što ova dvojica autora nisu već uočili, vredno je truda njihove uvide ponovo pogledati kroz prizmu novijih saznanja antropologije, psihologije, nauke o simbolima, mitologije, astronomije u kulturi, arheologije…
Od opreme imamo jedno terensko vozilo (Ladu Nivu), jedan elektronski teodolit (renomiranog proizvođača, ali malo stariji model, sasvim dobar), teleskop (nije najjači na svetu, ali je za naše potrebe odličan), GPS, kompas, inklinometar (sa kojim smo počeli istraživanja, sada nam je draga uspomena) i geodetski metar. Imamo i fotoaparat (amaterski). Dobro bi nam došao jedan profesionalni GPS (sa preciznošću ispod 1m, o kome za sada možemo samo da sanjamo) i laserski merač odstojanja, kao i jedna kvalitetnija kamera. Nije nam bitno da ta oprema bude nova, važno je samo da je ispravna. Imamo i nešto opreme za kampovanje, kada nam treba više – pozajmljujemo od prijatelja.
Svesni smo da je narodna mudrost odavno utvrdila da “ko ima volje – nađe način, ko nema volje – nađe opravdanje”. Mi imamo znanje i volju, kao i nešto opreme. Što nedostaje – nabavićemo (sami ili uz malu pomoć svojih prijatelja, svaka pomoć je dobrodošla).
Jasno je da se arheoastronomijom i etnoastronomijom u Srbiji bavi veoma mali broj ljudi. Terenskom arheoastronomijom se ne bavi niko osim nas. Ovo nikako ne mora da znači da ne postoji interesovanje za te teme. Zato, društvo “Vlašići“ je otvoreno, kako za nove članove, koji imaju ideju kako da doprinesu istraživanju, tako i za kontakte sa onima koji vole nebo, nebeska tela, istoriju astronomije, arheologiju, mitologiju, etnologiju, antropologiju…
Jasno nam je da moramo da oformimo i biblioteku društva. Na Srpskom jeziku, ta biblioteka nije velika, jedva nekoliko knjiga i članaka, ali u svetu, arheoastronomska istraživanja se vrše bukvalno na sve strane i objavljuju se izvanredni, veoma interesantni radovi. Za sada, nabavili smo i par udžbenika arheoastronomije, jedan na Slovenačkom, drugi na Engleskom jeziku. Trudimo se da budemo u toku, da se sastajemo što češće i da radimo što više. Rezultati našeg rada su upravo ovde – na ovom sajtu i u našim knjigama.
DANUBIUS I PRIJATELJI
Početkom decembra 2016. godine, dok smo proučavali mapu izmeštanja mezolitskog naselja Lepenski Vir, na mapi se našla kamena figurina, koju je izvajao naš Predsednik skupšnine Društva “Vlašići”, Hristivoje Pavlović, inspirisan istoimenom monumentalnom skulpturom, nađenom u ovom praistorijskom naselju. Učinilo nam se kao da je Danubius na neki način svedok našeg rada, čak učestvuje u tom radu, stojeći tu na mapi svog naselja, svoj na svome.
To nam je dalo ideju: ako je Danubius sa nama, vodićemo ga i kod prijatelja našeg Društva, neka bude svuda gde se priča o Lepenskom Viru, arheoastronomiji, istraživanju…
DANUBIUS KOD PREDRAGA PEĐE RISTIĆA, arhitekte
Predrag Peđa Ristić je doktorirao u Beču, njegova doktorska teza se odnosi na Lepenski Vir. Sada je Profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu, na akademiji za umetnost i konzervaciju. Autor je nekoliko knjiga o Lepenskom Viru, nadamo se da će Društvo “Vlašići” publikovati sledeću. Projektovao je mnogo pravoslavnih hramova širom sveta. Poznajemo se i družimo već dugo. Naravno, tu je i Danubius.
Peđa Ristić i Hristivoje Pavlović sa Danubiusom
DANUBIUS U LEPENSKOM VIRU
U subotu, 10. decembra 2016. godine, Danubius se spremio na put, u radnu posetu Lepenskom Viru
Na put ga je povela umetnička inspiracija, naravno i društvo je bilo odgovarajuće:
Danubius sa Dušanom Milovanovićem, istoričarem umetnosti
Dušan Milovanović, Vladimir Nojković, zvani Mićko, v.d. Direktor muzeja LepenskiVir i Prof Dr Velimir Velja Karavelić, skulptor. Danubius se udobno smestio u Mićkovoj ruci…
Po završetku radne posete Muzeju, trebalo se negde smestiti i nešto lepo pojesti. U blizini je topao kutak sa dobrom hranom: restoran “Kapetan Mišin breg”, a vlasnik, Živojin Žika Stefanović naš stari prijatelj:
Danubius sa Velimirom Karavelićem, Dušanom Milovanovićem i Žikom Stefanovićem
Danubius je pomno razgledao okolinu, bilo je mnogo toga lepog da se vidi:
Pogled na Dunav i stenu Treskavac sa Kapetan Mišinog brega
Pogled na crtež Velje Karavelića
Dok je Danubius gledao kako se Žika spremio za zimu, video je i ovaj simbol vrtloga (vira), baš Lepenskog…
Sutradan, kada je Sunce izišlo, društvo je krenulo kući, u Beograd…
Izlazak Sunca, posmatran sa Kapetan Mišinog brega: kratkodnevica je blizu, Sunce je skoro na jugoistoku….
DANUBIUS KOD GODRANE KAROVIĆ
Gordana Karović je arheolog, jedina u Srbiji je specijalizovana za podvodnu arheologiju. Radi u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu. Izrazila je želju da bude novi član Društva “Vlašići”, čime je “stare” članove oduševila.
Gordana Karović sa Danubiusom
Sada smo spremni da priče i istine o Lepenskom Viru tražimo i na dnu Dunava, tamo gde je originalno mezolitsko naselje bilo, kao i na horizontu brda Treskavac.