Vlašići

Društvo za arheoastronomska i etnoastronomska istraživanja

Odakle nam ime “Vlašići”?

SEDAM VLAŠIĆA
(narodna bajka iz Vojvodine, iz zbirke Vojislava Đurića

U jednom vilajetu bijahu dve velike carevine: u jednoj je carovao car Petar a u drugoj car Tatarin.

Car Petar imađaše vrlo lepu kćer, tako lepu da joj ne bejaše ravne u celom svetu. Car Tatarin poruči caru Petru po glasniku da mu da svoju kćer za ženu, ako je ne ushte dati, on će doći sa svojom vojskom te će mu celu carevinu potlačiti i popaliti, kćer mu oteti a njega zarobiti. Kad car Petar čuje poruku cara Tatarina, odgovori glasniku:

-Idi i kaži tvome caru da je moja kći umrla, neka traži drugu caricu,    neka se bitke i ratovanja okani.

Čim glasnik ode, car Petar nazida vrlo jaku kulu, u kojoj se mogu dve duše zatvoriti s hranom i pićem, koliko im je dosta za tri godine. Kad sve bude gotovo, on se sa svojom kćerju zatvori u kulu i zazida je. Carevinu je predao svom vernom sluzi, da vlada i caruje tri godine, a kad prođu tri godine, onda da razvale kulu i da ga s kkćerju puste iz nje.

Još je i to naredio: da se svakom ko dođe da traži cara Petra kaže da car Petar nije u svojoj carevini, nego da je otišao caru Sunca da se sa njim razgovori i da ga pita: zašto  zimi nisu dani nisu tako dugi kao leti i zašto su hladni, te ljudi u njegovoj carevini ne mogu da rade, nego dangube.

Naskoro potom dođe car Tatarin, da traži cara Petra i njegovu kćer. Svi mu kažu da je careva kći umrla a car otišao do Sunca da ga to i to pita. Car Tatarin uđe u dvor i, kad vidi da nigle nikoga nema i da je svugde grobna tišina, vrati se u svoju carevinu.

Kad prođu tri godine, otvore kulu; car Petar izađe ali mu kćeri nigde ne bejaše. Ni sam car Petar nije znao kako je nestala.

U onaj dan, kad car petar iz kule izađe, beše jedan krivac, na belom hlebu. Svet je u gomilama išao da vidi osuđenika u zatvoru. Rob na belom hlebu progovori okupljenom svetu:

– Da zna car Petar kao što ne zna, pa da me pusti iz zatvora, a život mi pokloni, ja bih mu našao kćer i u dvor doveo.

Pronese se ta robova hvala i dođe do samoga cara. Dozove car osuđenika preda se, te ga zapita:

– Bi li ti zaista mogao moju kćer naći i dovesti, da ti se krivica oprosti i život pokloni?

Rob mu odgovori:

– Bih, doista, samo da mi se ovog teškog gvožđa oprostiti.

Car Petar zapovedi da skinu s njega gvožđe, da mu troška za put i opravi ga u svet da mu tražo kćer.

Dugo je osuđenik po svetu hodio i rapitivao se za carevu kćer, ali mu niko nigde ne znađaše što za nju kazati. Prošao je devet svetova i kada dođe na kraj devetoga sveta, nađe jednu kuću i, kad u nju uđe vide jednu babu.

– Pomozi Bog majko! – reče joj rob, pristupi i poljubi je u ruku.

– Bog ti pomogao sinko! Koje dobro?

– Tražim kćer cara Petra, – odgovori rob, pa joj onda sve po redu kaže, kako je nestala iz kule, a da joj ni otac, koji je zajedno s njom u kuli bio, nije osetio; kako je on bio na belom hlebu, kako je obećao caru da će poću da mu kćer traži, ako ga pusti; kako je eto već devet carevina prošao, a o carevoj kćeri ni traga ni glasa.

Baba mu reče:

– Sreća tvoja što me pri prvom pozdravu nazva majkom i k ruci mi prustupi; tim si mi postao sin. Ja imam pet sinova zmajeva. Kad koga kod mene u kući nađu, odmah ga rastrgaju, ali tebe ja neću dati.

stecak 2

Narod na Balkanu je ostavio vizuelne predstave svojih zmajeva na stećcima (kliknite na sliku da biste je videli u punoj rezoluciji)

Onda zmajevska majka posadi osuđenika do sebe pa mu reče:

– Prvi mi je sin tako vešt u kradenju da će iz žive ovce jagnje ukrasti i odneti, a da ovca ne oseti; Drugi sin zna tako vešto trag naći, da će ga pronaći makar bio od devet godina; treći mi je sin taki zidar, da će za tili čas, dok dlanom o dlan udariti, veliku kulu sazidati; četvrti tako gađa strelom, da će zvezdu na nebu ustreliti. A peti se u hvatanju tako izveštio da može grom u ruke uhvatiti. I ako ti oni carevu kćer ne nađu i ne dobave, doista je niko drugi neće na celom svetu.

Tek što ovo zmajevska majka izgovori, začu se s polja huka; dolaze pet zmajeva, pet sinova babinih.

Baba brže-bolje sakrije roba pod korito za vrata, ako joj sinovi srditi dođu da ga u prvom srcu ne raskinu. Sinovi hrupiše u sobu i rekoše:

– Dobra večer, majko!

Majka im odgovori:

– Bog mi vas pomogao, deco moja! Dobro mi došli! Jeste li mi se dobro prošli?

Jedan sin odgovori:

– Jesmo majko!

Na to će najmlađi:

– Ovde ima krštena duša. Kazuj majko gde je!

– Pogodio si, ima. To je vaš pobratim, on mene pomajči, a ja njega posinih, jer kad uđe u sobu, nazva me majkom i pristupi mi ruci.

– Pa šta traži taj pobratim ovde? – zapita zmaj.

– Traži carevu kćer, – odgovori mati, pa im onda sve pripovedi kako je nestala i zašto ju on traži, a naposletku reče:

– Sutra idite, deco, u svet te potražite carevu kćer. A sad mi se zakunite da pobratimu nećete ništa učiniti.

Kad se sinovi zmajevi zakunu, ustane baba radosno, digne korito i izvede svog posinka, te se sa zmajevima kao s braćom pozdravi i ižljubi. Dok se s njima ižljubio, proli se iz njega tri oke krvi.

Zatim večeraju te legnu spavati da se odmore. Mati zmajevska i njeni sinovi, umorni, dobro spavahu, ali se jadni rob od bolova celu noć premetaše.

Sutradan u zoru ustanu zmajevi, uzmu pobratima sa sobom, pa se upute carevini cara Petra. Onaj od njih, što je imao dobar nos, odmah namiriše trag kuda beše careva kćer iz kule odnesena. Tako doznaju da je careva kćer kod zmaja sedmoglavog, koji ju je, kad je car Petar u kuli spavao, tako vešto odneo da on nije ni osetio.

Kad tako saznaju gde je careva kći, onda onaj što je bio vešt u kradenju ode u dvor zmaja sedmoglavog, i zateče ga gde u krilu careve kćeri spava. Zmaj uzme devojku na ruke, pa odleti s njom iz dvora tako polako, da  zmaj sedmoglavi i ne oseti. Kada se ovaj probudi, doseti se ko mu je devojku odneo, pa što je brže mogao poleti za njom u poteru.

Brat zmajev, što beše vešt zidar, opazi kako mu brata goni zmaj sedmoglavi, te brže-bolje sazida kulu, te se svi u nju zatvore. Sedmoglavi zmaj doleti pod kulu, razmete ljutito glave, tri vrgne s desna na levo, tri s leva na desno, sedmu pak, srednju, digne gore i poče živu vatru sipati. Pomrče Sunce i uhvati tama, rekao bi: ponoć je. U tom mraku satre glavama kulu u mlevo, uzme devojku pod krilo i digne se u oblake.

A onaj od braće zmajeva, što beše dobar strelac, odape strelu i pogodi zmaja sedmoglavog baš u srce, te ispusti devojku ispod krila. Devojka stane padati  k zemlji a s njom i zmaj sedmoglavi.

Onda onaj brat, što beše vešt u hvatanju, pritrči i prihvati devojku na ruke, tako lako da joj ne bi ništa, a sedmoglavog zmaja dočekaše druga braća i pokidaše mu svih sedam glava pre nego što je pao na zemlju.

Tako pet zmajeva izbaviše carevu kćer. Svi se obradovaše što dobiše tako lepu devojku, ali se stanu prepirati čija će ona sad biti.

Čovek se umeša u njihovu prepirku i rekne:

– Braćo, devojka je moja. Vi znate da je moram odneti njenom ocu, da mi život oprosti. Da je ja nisam tražio, vi je nebiste našli, jer za nju niste znali.

Prvi zmaj reče:

– Moja je devojka. Da je ja nisam našao, vi je nebiste imali, pa bi je ti badava tražio.

Drugi zmaj reče:

– Moja je devojka. Da je ja nisam ukrao, vi je nebiste imali, pa bi je ti badava tražio a ti badava našao.

Treći zmaj reče:

– Moja je devojka. Jer, da ja nisam brzo kulu sazidao, i tebe s devojkom sklonio, sedmoglavi zmaj bi te bio stigao i devojku oteo, a onda bi je ti badava tražio, ti našao a ti ukrao.

Četvrti zmaj reče:

– Moja je devojka. Jer, da ja nisam zmaja ustrelio, on bi nju opet bio odneo, a onda bi je ti badava tražio, ti našao, ti ukrao a ti u kulu sklonio.

Peti zmaj reče:

– Moja je devojka. Jer, da je ja nisam u padanju na zemlju prihvatio, ona bi se bila na komade razdrobila, pa je ipak nebiste imali: ti bi je badava tražio, ti našao, ti ukrao, ti u kulu sklonio, a ti zmaja ustrelio.

Tako su se oni prepirali oko devojke, čija će biti, pa naiđu na vetrovu majku, kažu joj o čemu se prepiru i zamole je da im presudi čija je devojka.

Vetrova majka, kad ih sasluša, zapita:

– A jeste li vi bili kod Mesečeve majke, da vam presudi?

Oni odgovore da nisu kod nje bili. Vetrova majka im rekne:

– A vi idite Mesečevoj majci. Ona će vam to pravije znati kazati, jer ima sina koji je više sveta prošao.

Odu braća s devojkom Mesečevoj majci. Ne nazovu joj ni pomoz’-Bog, već joj s vrata poviču:

– Poslala nas je vetrova majka, da nam ti kažeš čija je devojka! – pa joj onda sve ispričaju kako je bilo, i zašto je koji ište.

Mesečeva majka ih onda zapita:

– Jeste li bili kod Sunčeve majke?

Kad oni odgovoriše da nisu, reče im Mesečeva mati:

– Idite vi, deco, Sunčevoj materi, ona će vam najpravilnije presuditi, jer joj sin najviše sveta prođe.

Krenu se Sunčevoj materi. Ne nazovu joj ni pomoz’ bog, nego joj s vrata progovore:

– Poslala nas je Mesečeva mati, da nam kažeš čija je devojka, – pa i njoj reknu sve kako je bilo i zbog čega se prepiru.

Sunčeva mati ih zapita:

– Imate li vi, deco, svoju majku?

A kad oni rekoše da imaju, Sunčeva mati ih otpravi kući, s rečima:

– Idite vi, deco, svojoj majci. Svaka mati svojoj deci najpravilnije sudi. I vama će ona najbolje znati kazati čija je devojka.

Tako oni odu kući, te pred mater i kažu joj sve gde su bili i šta je koji učinio, kod koga su sve bili da im presudi, pa najzad i to kako ih je Sunčeva mati k njoj poslala, da ona kaže čija je devojka.

Mati im reče:

– Čujte deco, da vam mati kaže: Vi ste moji sinovi a ona neka mi bude kći. Vi ste braća, a ona neka vam bude sestra.

I braća se tom presudom zadovoljiše.

Svih šest braće i sedma sestra stoje na nebu i to su sedam Vlašića. Svake godine idu Vetrovoj, Mesečevoj i Sunčevoj majci, da im zahvale na savetu. Taj put traje od Đurđeva do Vidova dana, i za to vreme se Vlašići ne vide na nebu.

————————————–

Sada, kada smo pročitali ovu bajku, znamo da su Vlašići mala grupa veoma sjajnih zvezda (otvoreno zvezdano jato) u sazvežđu Bika (Taurus), koja je u nauci poznata pod imenom Pleiades. Veoma su karakterističnog izgleda, lako uočljive, u našem narodu mnogi ljudi umeju da ih prepoznaju na nebu. Ljudi su ih širom sveta uočili od najdavnijih vremena. Sumeri su ih nazivali Mul- Mul, što bi u prevodu značilo “Zvezde zvezda”, ali se o njima sumerski mit nije sačuvao. Grci su ih nazivali Plejade, zamišljajući ih kao sedam kćeri Atlasa, titana koji na svojim ramenima drži nebo. Indusi su ih zvali Krittika, zamišljajući ih kao sedam (ili šest) pomajki Kartikeje, boga rata, koji se drugačije naziva Skanda. Gotovo po pravilu, stari narodi su ovim zvezdama davali ženska imena i zamišljali ih kao ženska božanstva. Ređe, ove zvezde su zamišljane kao sedmorica braće, o čemu i kod Slovena postoje tragovi u narodnom predanju. U nekim krajevima, sačuvana su čak i imena braće: Vole i Voleta, Mile i Mileta, Rale i Raleta i sedmi Pržožak. Bajka, koju smo upravo pročitali, je gotovo potpuni izuzetak: nudi pet zmajeva, smrtnog čoveka i princezu, dakle sasvim heterogenu grupu bića…

Potpuno je očigledno da je ova bajka deo “domaće nastave“, namenjena deci, kako bi se rano upoznala sa značajem posmatranja neba i nebeskih tela i sačinjavanja kalendara, u jednom društvu prvenstveno oslonjenom na zemljoradnju. Jer, kalendar je za takva društva veoma važan, od blagovremenosti obavljanja poljoprivrednih radova zavisi opstanak zajednice. O tome se daje napomena na samom početku bajke: ime cara Petra asocira na praznik Svetog Petra, u narodu poznat kao Petrovdan, koji je u kalendaru lociran na početak jula, dakle u vreme najvećih vrućina, ubrzo posle dugodnevice. Car Petar najavljuje svoj odlazak k Suncu, kako bi saznao zašto su dani leti dugi i topli a zimi kratki i hladni, čime jasno naglašava značaj kalendara.

Sa druge strane, car Tatarin simboliše vladara daleke zemlje, verovatno sveta mrtvih, jer car Petar nikako nije voljan da mu da svoju kćer. U mitovima, ženski likovi kao što je careva kćerka su po pravilu povezani sa vodom (kišom) od koje zavisi plodnost zemlje, ali nam o tome ova bajka ne daje gotovo nikakvu potvrdu, osim pri kraju bajke, kada, devojka pada sa neba (zajedno sa ustreljenim zmajem).

Osuđenik, koji polazi da traži carevu kćerku, sa svojih pet pobratima-zmajeva stiče božanske atribute, čudesne sposobnosti, sa kojima ovako kompleksan zadatak postaje moguće izvršiti. Naravno, zadatak biva izvršen, a uz mudre savete triju božanskih majki (majka Sunca, majka Meseca i majka Vetra čine prastaro žensko trojstvo, čiji se tragovi mogu pratiti sve do neolita) novonastali konflikt biva razrešen, čime nastaje etiološki mit o nastanku jednog sazvežđa.

Vlašići (Pleiades) su imali svoj kalendarski značaj od veoma davnih vremena.

Najstarija do sada identifikovana vizuelna predstava ovog zvezdanog jata datira iz bronzanog doba (1600. god. stare ere), poznata kao disk iz Nebre (Nemačka).

Nebra disk
Disk iz Nebre: smatra se da gusto poređana grupa zvezda predstavlja Plejade

Oko 2300. godine stare ere, bilo je blisko tački prolećne ravnodnevice, što bi značilo da se tada njegov helijakalni izlazak događao upravo tada. Tokom vremena, zbog precesije Zemljine ose, taj izlazak se pomera prema sredini solarne godine: Hesiod je, u sedmom veku stare ere, u svom delu „Poslovi i dani“ zabeležio:

Kada Plejade, kćeri Atlasa, izlaze – započni žetvu.
Oranje počni kada se spremaju da zađu.
Četrdeset noći i dana one su skrivene,
pojavljuju se ponovo sa protokom godine,
za to vreme naoštri svoj srp…

Naravno, Grčka, u kojoj je živeo Hesiod, je znatno južnije od Srbije, tu žetva stiže nešto ranije, upravo onoliko ranije koliko su tada ranije izlazile Plejade.

U vreme kada je Ovidije pisao svoje delo „Fasti“, dakle na smeni stare i nove ere, večernji zalazak Plejada se dešavao 8. aprila a njihov jutarnji (helijakalni) izlazak krajem maja.

Bajka, koju smo pročitali, kaže da se Vlašići ne vide na nebu od Đurđevdana (6. maj po gregorijanskom a 23. april po julijanskom kalendaru) do Vidovdana (28. juni po gregorijanskom a 15. juni po julijanskom kalendaru), što prilično odgovara današnjoj situaciji na nebu. To znači da je narod osavremenjivao svoja znanja „u hodu“, pa se na osnovu ovog podatka ne može proceniti starost bajke.

Može da pomogne podatak, koji je ostavio Saks Gramatik u svom spisu „Dela Danaca“, da je Karlo Veliki prvi put porušio hram slovenskog Boga Svetovida u Arkoni u osmom veku nove ere, te da je tada nasilno pokrstio pomeranske Slovene i nametnuo im kult svetog Vita Korvejskog, iskoristivši pritom sličnost sa imenom Svetovida. Pomenuo je i da je Svetovidov praznik bio nešto pre žetve. Tada je u julijanskom kalendaru fiksiran praznik svetog Vita Korvejskog na 15. juni. Ali, već tada, u osmom veku, julijanski kalendar je kasnio oko 5-6 dana u odnosu na prirodni, solarni kalendar, pa je taj praznik sasvim verovatno prvobitno bio dan dugodnevice. Tada, u osmom veku nove ere, Plejade su helijakalno izlazile oko 15 juna, po julijanskom kalendaru, koji je tada važio svuda u Evropi, jer gregorijanski još nije postojao. U međuvremenu, kašnjenje julijanskog kalendara se povećalo na 13 dana.

Poslednji pasus ove priče se čini komplikovan. To je zato što je julijanski kalendar, kao i svi drugi civilni kalendari, baziran na kompleksnim proračunima, koji pokušavaju da usklade prirodne cikluse prividnog kretanja Sunca, Meseca i zvezda. Ove cikluse NIJE MOGUĆE precizno uskladiti, te se tokom vremena kumuliraju greške. Sa druge strane, stari narodi su pravili svoje kalendare na osnovu direktnog posmatranja nebeskih tela i lociranja određenih astronomskih događaja u vremenu i korigovali ih „u hodu“, svake godine iznova. Upravo zato, astronomski podaci iz naše bajke su danas tačni, pa se na osnovu njih ne može utvrditi njena starost.

                                                                                                             Aleksandra Bajić

1 Comment

  1. Veselin Vuković

    Dobar dan, molio bi kontakt g dje Sanje Bajić.
    Imam jednu zanimljivu konstelaciju geografkih pojmova u Boki kotorskoj, koju bih volio da proanaliziramo/ istražimo.
    Hvala.
    Zdravlje. BB

Leave a Reply