PERKUNAS ILI PERUN?

Povod za ovo razmišljanje je jedna magistarska teza (rad za zvanje mastera) iz Soluna, predata na ocenu 2015. godine. Autor teze je Sakellariou Antonios, a naslov je The Cult of Thracian Hero, A Religious Syncretism Study with Deities and Heroes in the Western Black Sea Region  (Kult Tračkog konjanika; Studija religijskog sinkretizma sa božanstvima i herojima  u zapadnom regionu Crnog mora).  Mentor rada je bio Prof Dr Manoledakis Manolis.

Tema rada su natpisi na votivnim (zavetnim) reljefima, na kojima je prikazan Trački konjanik. Ti reljefi se po pravilu nalaze u regionima u kojima su nekada živeli i kretali se Tračani, dakle od Istre do Histrije pored Crnog mora. Datirani su između drugog veka stare ere i četvrtog veka nove. Nalaženi su po pravilu u malim svetilištima ili u prirodi, na mestima koja su imala sakralni karakter, često pored izvora. Najčešće, na njima je prikazan konjanik, sa plaštom koji se leluja, ispred oltarskog kamena, pored koga je drvo, uz koje puže zmija. Na reljefima mogu postojati i drugi detalji, ali se ovakav raspored figura najčešće opisuje. Smatra se da su pravljeni u više radionica, tako reći masovno, mada takve radionice do sada nisu identifikovane.

Kao i svi votivni darovi, i ovi reljefi su zavetovani svetilištima onda, kada je onaj ko ih zavetuje bio u nekakvoj opasnosti. Najčešće (kao što je to i danas slučaj) votivni darovi su prinošeni u slučaju bolesti, pa se mnogi natpisi na njima odnose na Apolona, Eskulapa i Higiju. Prinosili su se i u slučaju polaska u rat, pa se na njima prizivaju i ratna božanstva; odlaska na put preko mora, pa se prizivaju Dioskuri, ili neka druga božanstva – zaštitnici putnika i mornara; neki reljefi  Tračkog konjanika su prinošeni i za preminule, u kom slučaju su prizivana božanstva sveta mrtvih.

Stariji reljefi imaju natpise na Grčkom jeziku, noviji na Latinskom, jer su ta dva jezika imala značaj Lingua Franca, jezika komunikacije pripadnika različitih naroda i plemena na ovim područjima. Logično je da je natpis pisao onaj koji pravi reljef a ne onaj koji ga zavetuje, ali je kamenorezac svakako morao voditi računa o željama naručioca.

Autor, Sekellariou Antonios, pri kraju svoje magistarske teze, opisuje i jedan reljef sa sasvim osobitim natpisom. Taj votivni reljef je nađen u mestu Petrabana u današnjoj Rumuniji, u blizini Galate i Tomija (današnja Konstanca) na Crnom moru.

perkonei

Na reljefu postoji natpis, sasvim dobro čitljiv:

Heroei Perkonei Menandros Amintoros,“
Ἥξωεη Περκωνεη Μένανδρος Ἀμύντωρο”

Natpis je sasvim jasan, ne ostavlja nikakve dileme u vezi čitanja, datiran prema arheološkom kontekstu na 2 ili 1. vek stare ere. Reljef je visok 47cm, širok 38cm a debljina ploče je 7,5cm. Na reljefu je jahač, okrenut na desno, sa plaštom koji se leluja, ispred oltarskog kamena. Pored oltara je ženska osoba, verovatno boginja. Iza nje je drvo, uz koje se puže zmija. Desna ruka jahača je podignuta u znak poštovanja, kao i desna ruka ženske osobe.

Ovaj votivni reljef može biti prva poznata beleška koja pominje baltičko božanstvo Perkunasa, ili slovenskog boga Peruna. Imena ovih božanstava se dovode u vezu sa protoindoevropskim korenom Perkwunos, koji je izveden iz perkwos, što znači hrast. I Perkunas i Perun su božanstva sa istim kompetencijama: to su gromovnici, posvećen im je hrast i posvedočeni su višestruko u mitologiji ovih naroda, kao i u pisanim izvorima, ali znatno kasnije u odnosu na ovaj reljef.

Prve dve reči na natpisu su Ἥξωεη Περκωνεη – Heroj Perkonei

Sledeće ime na natpisu je Μενανδρος. Ime se izvodi iz staro-grčkih reči “ménos anēr / andrós (μένος ἀνὴρ / ἀνδρός) Mènandros (Μένανδρος)”, i znači “snažan” (muškarac).

Poslednje ime na natpisu je Amyntor: Ἀμύντωρ Amýntor  na starom Grčkom jeziku znači “onaj koji brani”

Tako, natpis bi glasio: Heroj Perkonej, snažni branilac

Koliko je nama poznato, ne postoji grčko ime Perkonej i reč nema svoje značenje na Staro-Grčkom jeziku. Sasvim nam je nepoznato da li je ime imalo neki značaj za Tračane ili Dačane. Ali, za Balte i Slovene svakako JESTE.

Ako je ova pretpostavka tačna, onda je onaj ko je zavetovao ovaj reljef verovatno bio u opasnosti od agresije, pa je prizvao odgovarajuće (svoje) božanstvo, Perkunasa ili Peruna – gromovnika, da kazni agresore – on je onaj snažni, koji brani. Moguće je da je gromovnik bio prizvan i zbog dugotrajne suše, jer upravo on donosi kišu. Natpis na reljefu ipak upućuje na prvu od ove dve mogućnosti.

Iako se ni Balti ni Sloveni u drugom veku stare ere ne pominju u istorijskim izvorima, njihovi preci su svakako morali postojati i poštovati neka božanstva.

A ko je ovo?

Postoji još jedan neobičan reljef Tračkog konjanika, koji se danas čuva u Muzeju u Plovdivu, nađen u okolini toga grada. Sakellariou Antonios ga ne pominje u svom radu, verovatno zato što je nađen u centralnoj Bugarskoj a ne na Crnom moru. Sasvim je tipičan po gotovo svim urezanim motivima, osim po jednoj osobini; konjanik ima TRI GLAVE.

Three-headed rider with axe. Marble plate (1st CE), from Plovdiv.Reljef Tračkog konjanika iz Muzeja u Plovdivu

O ovom reljefu je davno referisao Otto Weinreich (1886-1972), klasični filolog, profesor na Univerzitetu u Hajdelbergu, uporedivši ga sa Likijskim božanstvom Trikasbosom. Datiran je na 1. vek nove ere. Na dnu reljefa je natpis na Grčkom jeziku, koji se može pročitati samo delimično kao:

Syngenia (συνγενίς) što bi značilo  “jedinstvo božanstva” ili “srodstvo po krvi”

Može se pročitati samo ta reč, ostali deo natpisa je nečitljiv.

Grčki mitovi opisuju jedno jedino božanstvo, koje se pojavljuje u ovakvom, trojnom obliku, ali je to božanstvo žensko, Hekata. Pri tom, smatra se da čak ni Hekata nije izvorno grčko božanstvo, već je u grčki panteon stigla kao rezultat religijskog sinkretizma. Veruje se da su je Grci preuzeli sa Bliskog istoka.  Kao njen prauzor, pominje se staroegipatska boginja Heket (Heqet), ali za takvu vezu za sada ne postoje dokazi. Pri tom, egipatska Heket nema atribut trostrukosti.

Božanstvo sa ovog reljefa je očigledno muško. U Evropi, sasvim je mali broj opisanih trostrukih Bogova: Poetska i prozna Eda nude trostrukog Odina, koji je opisan kao jedinsvo trojice bogova; Haar („Visoki“), Jafnhaar („Jednako Visoki“) i Tridi („Treći“). Sačuvano je i par likovnih predstava ovog trojstva. Keltsko božanstvo Lugus je, takođe, na nekim likovnim predstavama prikazano sa tri glave; Istorijski izvori jasno pominju i slovenskog boga Triglava, čije ime samo saopštava da je imao TRI GLAVE, kao glavno božanstvo u Volinu i Šćećinu, u današnjoj Poljskoj.

Nije nam poznato da je postojalo ijedno tračko božanstvo sa atributom trostrukosti i nije nam poznato da je iko napravio uporednu analizu trojnih božanstava u evropskoj mitologiji. Teoretski, bar jedno nebesko božanstvo, i to ono veoma važno, solarno, moglo bi da ima atribut trojnosti, jer za to postoji utemeljenje u prirodi, u jednoj atmosferskoj pojavi, kada se Sunce vidi kao trostruko. Taj fenomen se naziva Parahelija, nastaje kada se zraci Sunca odbiju o kristaliće leda u gornjim slojevima atmosfere:

sun-dogsFotografija je Snimljena 5. decembra 2013. godine u Minesoti, preuzeta je sa Interneta. U anglosaksonskoj literaturi, ovaj fenomen se naziva “Sun dogs” ili “Sunčevi psi”, a poznato je da je upravo nordijski Odin po pravilu opisan u pratnji dva vuka ili psa (značaj vukova i pasa je u mitologiji identičan)

Na fotografiji troglavog tračkog konjanika se uočava da i njegov pas možda ima tri glave, slika psa nije baš sasvim jasna.

Odakle troglavo božanstvo u Trakiji? Koji bi bog to mogao biti?