Vlašići

Društvo za arheoastronomska i etnoastronomska istraživanja

ŠTAP, KANAP I NEBO

 

U Srbiji se i danas, kada neko želi da kaže da je neki posao obavljen najjednostavnijim sredstvima, koristi  izraz  „pomoću štapa i kanapa“. Na prvi pogled, čini se da se, pomoću ovako jednostavnog alata ne može obaviti nikakav, iole značajan posao. Kada se bolje razmisli, dođe se do zaključka da stvari uopšte ne stoje tako: ovaj osnovni alat omogućava orijentaciju u prostoru, što uopšte nije beznačajno, na protiv…

Ako štap pobodete u zemlju na nekoj ravnoj površini, pa za njega vežete kanap određene dužine, možete da na tlu nacrtate KRUG, a onda stanete u centar tog kruga i posmatrate nebo. U zoru, odredite pravac izlaska Sunca, a uveče pravac njegovog zalaska i obeležite ih na obodu kruga. Ta dva pravca će biti pod određenim uglom a simetrala tog ugla će pokazati pravac geografskog SEVERA a istovremeno i JUGA.  Ovo je ljudima bilo poznato još u mlađe kameno doba, doba neolita.

Prema nemačkom arheoastronomu Volfhardu Šloseru, koji je istraživao neolitski krug kod mesta Gosek, ljudi su već tada, u mlađe kameno doba umeli da odrede sever, dok je znanje o značaju istoka došlo nešto kasnije…

Slika br. 9

Kružna formacija kod Goseka, na istoku Nemačke, jedna od najstarijih poznatih na tlu Evrope, za koju je dokazano da je namerno izgrađena za posmatranje Sunca

Ljudi su brzo shvatili da štap u centru kruga ima i senku, koja u svakom trenutku pokazuje pravac Sunčevih zraka, čime daje podatke kako o otklonu Sunca u odnosu na sever, tako i o njegovoj ugaonoj visini.  Štap i njegova senka definišu u svakom trenutku jedan pravougli trougao, koji ima svoje geometrijske zakonitosti. Smatra se da ih je definisao Pitagora sa Samosa u 6. veku stare ere, mada je sasvim verovatno da su bili poznati i mnogo ranije…

Od štapa i kanapa se mogu napraviti luk i strela, najstarija alatka za merenje uglova. Smatra se da su luk i strela bili poznati već u vreme lovaca i sakupljača mezolita (srednje kameno doba), a ima indicija da su bili poznati već u paleolitu. Čak i bez jedinica za merenje uglova, izmereni ugao se mogao preneti sa jedne površine na drugu, bez posebnog upuštanja u neku brojčanu vrednost izmerenog ugla.

Prvi tragovi o postojanju sistema za merenje uglova su ostavljeni u kulturi drevne Mesopotamije, gde je ceo brojčani sistem bio zasnovan na broju 60, što sugeriše da su već mudraci te kulture znali da se krug može podeliti na šest segmenata od 60 stepeni. Ova kultura je već posedovala značajna znanja o nebeskim pojavama, koja se danas intenzivno proučavaju.  Horizontalnu površinu su definisali uz pomoć nivoa vode u plitkoj posudi a vertikalu uz pomoć tega okačenog na kanap.

Već u vreme starog Egipta, oko 3000 godina pre nove ere, postojali su ljudi koji su umeli da ove jednostavne alate koriste sa velikom preciznošću, tako da preciznost orijentacije njihovih monumentalnih građevina i danas fascinira. Postoje tragovi u pisanim dokumentima da su ih nazivali „oni koji razvlače kanap“. Naravno, već je postojao razvijen sistem mera, sa etalonima, od kojih su neki sačuvani do danas.

Ove dve kulture su imale i svoje pismo, kao i brojčane sisteme, mada sve više postaje jasno da su brojčani sistemi postojali i ranije, kao kumulativne simboličke beleške, sa urezima na različitim predmetima, koji označavaju brojčanu vrednost. Smatra se dokazano da su ovakvi jednostavni brojčani sistemi postojali već u bronzano doba, a stiče se sve više dokaza da su postojali i u neolitu.

Postoji veoma čvrsta veza između orijentacije ljudi u prostoru i orijentacije u vremenu.  Posmatranje neba donosi i jednu i drugu: već u vreme nastanka kruga kod Goseka, ljudi su, pomoću upravo tog kruga, umeli da odrede tačan dan kratkodnevice, što im je omogućilo da znaju dužinu solarne godine, te da sebi sačine solarni kalendar i time značajno povećaju šanse za opstanak, jer je taj kalendar u potpunom skladu sa smenom godišnjih doba. Pošto je njihova osnovna delatnost bila zemljoradnja, znali su kada da seju svoje žitarice, kada da žanju i obezbede sebi zalihe za zimu. Isto tako, odredivši sever, bili su sposobni da precizno orijentišu svoju kružnu građevinu i njene kapije za buduća osmatranja neba, dakle da se orijentišu u prostoru i omoguće sebi sticanje novih znanja.

Važnost orijentacije u prostoru i vremenu za život i opstanak ljudi je uvek bila ogromna. Kalendarska znanja, kao i znanja o merenju zemlje, smatrani su za dar bogova ljudima, o čemu svedoče sačuvani religijski spisi drevnih naroda.

Ako se staro-grčka i rimska civilizacija smatraju temeljima moderne evropske civilizacije, vredno je truda razmotriti i grčka i rimska znanja o nebeskim pojavama, koje omogućuju orijentaciju i na nebu i na zemlji.

Važnost štapa i kanapa u kulturi stare Grčke podvlači naziv, koji su stanovnici ove kulture dali štapu, pobodenom u zemlju, kojim se merio položaj Sunca. Oni su taj štap nazvali GNOMON, a značenje te reči je „onaj koji ZNA“, dakle gnomon je izvor značajnih znanja. Štap i kanap se ne smeju podceniti. O astronomskim znanjima starih Grka i njihovim mestima za posmatranje neba smo već pisali, u članku o nebeskoj kapiji. Nećemo se na tome sada zadržati, ali će se o tome govoriti u nekom od budućih postova.

ŠTAP, KANAP I NEBO U ANTIČKOM RIMU

Antičkom Rimu dugujemo kalendar, koji je i danas u upotrebi – julijanski, na osnovu koga je načinjen i kasniji, gregorijanski. Velika carevina zahteva i veliku administraciju, koja mora definisati imanja, izgraditi i izmeriti puteve (komunikacije), osnovati gradove, popisati stanovništvo, naplatiti poreze, mobilisati vojsku, naoružati je i uvežbati.

Ako je verovati mitu o nastanku grada Rima, osnovao ga je njegov prvi vladar Romul, sin boga Marsa i Vestine sveštenice Reje Silvije, stočar i ratnik. Odredivši mesto grada, najpre ga je orijentisao u prostoru i vremenu (Rimljanima je dao njihov prvi kalendar), a potom definisao njegove granice, tako što je plugom, koji su vukla dva vola, izorao brazdu po njegovim budućim granicama. Ta brazda je kopanjem pretvorena u rov, sa zaštitnim bedemom od zemlje, koji je bio dovoljno nizak da ga njegov brat blizanac preskoči, što ga je koštalo života. Ovakvo osnivanje grada bilo je prauzor za osnivanje svih budućih gradova i vojnih logora u rimskoj imperiji:

Najpre je utvrđen pravac sever – jug, koji su Rimljani nazivali KARDO. Duž tog pravca se pružala glavna ulica budućeg grada, koja se nazivala Kardo Maksimus (Cardo Maximus). Potom je određen pravac istok-zapad, koji se nazivao DEKUMANUS (Decumanus) i duž tog pravca se prostirala druga po važnosti ulica, koja je nazivana Dekumanus Maksimus (Decumanus Maximus). Na mestu spoja tih pravaca je bila glavna tačka grada ili logora, koja se nazivala GROMA. Groma je bila ono što bi se danas nazvalo glavnim geodetskim markerom jednog grada.

Naravno, konfiguracija terena je po nekad uticala na važnost ovih pravaca u nekim gradovima: po negde je glavna ulica bila definisana Dekumanusom, dok je Kardo od manjeg značaja, ali je GROMA svuda bila podjednako značajna. Pronaći tačan položaj grome u jednom rimskom naselju po nekad znači i mogućnost da se utvrdi redosled izgradnje pojedinih građevina.

Ali, groma je reč sa dva značenja: osim što označava glavnu geodetsku tačku, označava i rimski geodetski instrument. Osnova tog instrumenta je i dalje štap, na kome se nalazi pokretna krstasta formacija, sa koje na tankom kanapu vise četiri tega (viska), kako bi vertikala (a samim tim i horizontala) bila čvrsto definisana.

gromaGroma

Osnov za orijentaciju ovakvog instrumenta davali su astronomski događaji: izlazak Sunca na ravnodnevicu je mogao da pokaže istok, zalazak na isti dan – zapad, ali samo u slučaju da je horizont ravan, t.j. u visini pogleda posmatrača. Ili, simetrala ugla između pravca izlaska Sunca i pravca njegovog zalaska na isti (bilo koji) dan je pokazala pravac sever-jug, pa je istok određivan posredno, pod pravim uglom na pravac sever-jug. Takav način je podrazumevao definisanje dveju tačaka: tačke u kojoj je postavljen instrument (groma) i glavnog orijentira na horizontu, koji je mogao biti ili na pravcu severa ili na pravcu istoka, u zavisnosti od konfiguracije terena. Ako sada bolje pogledamo prethodnu sliku, videćemo na horizontu građevinu, koja izgleda kao kula. Može se pretpostaviti da je upravo ta kula glavni orijentir i da se u odnosu na tu građevinu kasnije grade sve ostale.

Ovakav redosled merenja i gradnje se može testirati u Feliks Romulijani, rezidenciji jednog rimskog Cara.

Taj rimski car je živeo krajem trećeg i početkom četvrtog veka nove ere, zvao se Galerije. Poznato je da je svoju rezidenciju zidao u mestu svog rođenja „blizu obale Dunava, ne suviše daleko od Serdike“ (današnje Sofije) i nazvao je prema svojoj majci Romuli.  Pretpostavljamo da su i Galerije i njegova majka, Romula, znali gde se nalazila njihova kuća, pa je mesto izgradnje bilo od početka poznato. Trebalo ga je samo definisati prema pravilima rimskog graditeljstva.

Tačno na istoku od kompleksa Feliks Romulijane, nalazi se brdo Magura[1] ( danas ga lokalno stanovništvo zove i Zvezdan), koje je, zbog svog zaravnjenog vrha idealno da se sa njega posmatra nebo i zvezde. Na tom brdu, oko 1 km udaljenom od carske rezidencije, nalaze se dva tumulusa, za koje se smatra da označavaju mesta gde su bile pogrebne lomače Galerijeve majke (severni, manji tumulus) i samog Galerija (južni, veći tumulus).

20170928_114955Dva tumulusa na istoku od glavne kapije Feliks Romulijane

Severno podnožje manjeg (na slici levog) tumulusa je TAČNO na geografskom istoku u odnosu na glavnu kapiju grada.

FelixDekumanus maksimus Feliks Romulijane, definisan glavnom kapijom (groma) i severnim podnožjem manjeg tumulusa (ili južnom granicom kule, koja se nalazi na severoistoku od tog tumulusa) ,obeležen je crnom linijom (levi klik na sliku će je prikazati u punoj rezoluciji)

Tako, severno podnožje manjeg (severnog) tumulusa i glavna kapija grada određuju pravac istok-zapad, to jest DECUMANUS MAXIMUS i upravo tim pravcem se pružala glavna ulica rezidencijalnog kompleksa.

Isti pravac je definisan i južnim podnožjem kule, koja stoji pored manjeg tumulusa, koja može biti baš glavna orijentaciona tačka na horizontu, slična onoj kuli, koja se vidi na slici, koja prikazuje gromu.

Tumulusi, avionAvionski snimak oba tumulusa, kao i kula, koje se nalaze severozapadno u odnosu na svaki od njih

Veoma je verovatno da je prva izgrađena građevina bio krug manjeg tumulusa, ograđen kamenom ogradom do visine pogleda posmatrača, odakle se posmatralo nebo i odakle su određene strane sveta. Tada još nije bilo tumulusa (nasute zemlje), već je krug sa svojom ogradom imao značaj opservatorije. Potom je izgrađena kula, kao glavni orijentir na horizontu.  Na zapadu od nje, na mestu gde je planirana izgradnja rezidencijalnog kompleksa, obeleženo je mesto glavne kapije, pravac glavne ulice i mesto južne kule kod sporedne (istočne) kapije, kako nebi zaklanjala vidik prema glavnoj orijentacionoj tački, prema kojoj će biti orijentisani svi kasnije izgrađeni hramovi i zgrade za stanovanje. Gradnja glavnog, rezidencijalnog kompleksa je sada mogla da počne…

Ne zna se tačno kada je umrla Galerijeva majka Romula, ali je sasvim verovatno da je umrla pre svoga sina, jer u protivnom nebi bila sahranjena sa takvim počastima, niti bi iznad njene obredne lomače bio podignut tumulus, što je sasvim neuobičajeno za majke rimskih careva. Ali, zna se da je bila poreklom iz Dakije, da je bila prvosveštenica kulta i „vatreni obožavalac šumskih bogova“, te da je njen sin svoje dačko poreklo isticao sa ponosom, čak je tražio da se istočni deo Rimskog carstva ponovo nazove Dakijom. Drevni Dačani su imali značajna astronomska znanja, o čemu svedoči kompleks Sarmizegetuze Regije, posebno udešeno mesto za posmatranje neba iz poslednjih vekova stare ere.

Poznato je, takođe, da je u Feliks Romulijani postojao hram boginje Libere, koja je, ako je verovati Higinu[2] i Ovidiju[3], znamenitim rimskim piscima, bila supruga Dionisa, čije je grčko ime bilo Arijadne. To je ona ista Arijadna, koja je Tezeju pomogla da izađe iz lavirinta u kome je ubio čudovište Minotaura, davši mu poznatu crvenu nit, kojom je obeležio svoj put kroz lavirint. Tezej joj je obećao da će se njome oženiti, ali ju je podlo ostavio kada je zaspala na ostrvu Naksos, pobegavši svojim brodom. Tu ju je sreo Dionis, zaljubio se u nju i ubedio je da se uda za njega. Na dan venčanja, dobila je krunu od zlata i dragog kamenja, koju je iskovao mitski kovač Hefest. Ta kruna je kasnije uzdignuta na nebo, kao sazvežđe Severna kruna (Corona Borealis). Ovo sazvežđe je imalo svoj značaj u kultu boginje Libere (Arijadne), njegov izlazak i zalazak je označavao datume važnih praznika[4].

usnula-arijadna, gamzigradUsnula Arijadna – reljef iz Feliks Romulijane

Ako se sada pogleda odnos manjeg tumula i kule (glavne orijentacione tačke na horizontu Feliks Romulijane), lako se može utvrditi da je kula postavljena na tačnom azimutu izlaska sazvežđa Severne krune (Corona Borealis) ako bi se posmatralo iz centra tumulusa oko 300. godine nove ere.

Ovo se lako može proveriti: tangenta povučena na kružnu osnovu kule se nalazi na azimutu od 41o, što je tačan azimut pravca izlaska sazvežđa Coronae Borealis.

Pravac KoronePravac izlaska Severne krune, posmatran iz centra manjeg tumulusa

Alpheka Pravac izlaska Severne krune, prema astronomskom softveru, posmatran 300. godine stare ere, iz centra manjeg tumulusa (na dnu slike je tačan azimut izlaska Alfeke, najsjajnije zvezde u sazvežđu; levi klik na sliku će omogućiti da se vidi u punoj rezoluciji)

Astronomski softver Red Shift 7 daje tačne podatke o izlasku zvezde Alphekka, koja je najsjajnija u sazvežđu Severna kruna, na azimutu od 44o 42′ 56,27”, kada je na visini od 2-3o iznad ravnog horizonta, a zvezda ε Coronae Borealis na azimutu od 40°59′ 34” i nalazi se na nultoj liniji horizonta. Tada su se 300. godine nove ere već videle sve zvezde ovog sazvežđa. (sve zvezde u toku jednog ljudskog života izlaze uvek na istom mestu na horizontu)

Treba napomenuti da je u prvim vekovima nove ere Severna kruna akronihalno (odmah nakon zalaska Sunca) izlazila početkom marta (8. marta) i sazvežđe je bilo vidljivo cele noći. To je bila najava praznika Liberalia, koji se slavio 19. marta, u čast Libera (Dionis) i Libere (Arijadne). O svemu ovome, pisao je Ovidije, u trećoj knjizi svog dela Fasti, napomenuvši da su obrede predvodile žene.

Ovo čini verovatnom pretpostavku da je Galerijeva majka, Romula, bila prvosveštenica kulta Libere (Arijadne), supruge Dionisa, koji je i sam imao značajno mesto u hramovima Feliks Romulijane, o čemu svedoči njegov lik na jednom od mozaika:

Dionis, Felix RomulianaDionis iz Feliks Romulijane

Predstava sa mozaika isključuje dileme. To je Dionis, na leopardu, drži u levoj ruci svoj tirzus (obredni štap obavijen bršljanom, sa šišarkom na vrhu (jer on je „šumsko božanstvo“), dok mu je u levoj kantaros sa vinom, okružen je vinovom lozom.

Da bismo bili potpuno sigurni da je Libera BAŠ Dionisova supruga Arijadne, tu je i predstava lavirinta, jer je upravo ona njegova gospodarica, ona uz pomoć čije se crvene niti iz lavirinta može izaći. Postaje jasno da su u Feliks Romulijani prisutni glavni atributi ove boginje: njeno sazvežđe i njen lavirint:

Lavirint, Feliks RomulijanaLavirint na mozaiku iz Feliks Romulijane

Na mozaiku postoje i dodatni simboli: u uglovima su Dionisovi kondiri za vino, zajedno sa simbolima upravo Arijadnine (Liberine) krune, jer sazvežđe Corona Borealis ima upravo taj oblik.

Postaje jasno da je Galerijeva majka Romula bila prvosveštenica upravo ove boginje. Kada je umrla, bila je spaljena na svojoj opservatoriji, sa koje je posmatrala izlazak sazvežđa Severne krune i određivala glavne praznike hrama, a opservatorija je potom nasuta zemljom i više se nije koristila. Naravno, zajedno sa svojom kulom na severoistoku, i dalje je bila glavni geodetski marker na horizontu, za radove na izgradnji rezidencijalnog kompleksa, koji su i dalje trajali. Mesto prvosveštenice kulta Libere je sada moglo da pripadne Galerijevoj supruzi, kćerki Dioklecijana Valeriji, koju su zvali i Valerija Galerija.

Tada se ukazala potreba da se napravi drugo mesto posmatranja, novi krug, na kome će kasnije biti spaljeni posmrtni ostaci samog Galerija, a potom načinjen novi tumulus. Južno od prvog, obeležava se drugi, veći krug, ograđuje se kamenjem a zida se i nova kula. Krug je veći, jer je sam Car važnija ličnost od svoje majke.

Postoje određene dileme u vezi pravovernosti kulta Libere (kao Arijadne) u starom Rimu. Postoje antički pisci koji Liberu poistovećuju sa Persefonom, (Prozerpinom) kćerkom Demetre (Ceres, Cerera), koja je prema mitu bila prva Dionisova majka. Zevs joj je prišao u obliku zmije (ili zmaja), kada ju je majka sakrila u pećini, kako bi se sklonila od brojnih prosaca.  Tek kasnije, nakon što su ga ubili Titani, Dionis je ponovo rođen kao sin Semele i ponovo mu je otac bio Zevs. Ova varijanta stoji u osnovi orfičkih učenja, po kojima je Dionis rođen od Persefone, kao reinkarnacija Fana[5] (Phanes), prvobitnog božanstva svetlosti. Time on postaje božanstvo u direktnoj vezi sa verovanjem u reinkarnaciju duše, koje možda vuče svoje poreklo iz dačkih verovanja u vezi Zalmoksisa[6], koga u tom kontekstu pominje Herodot, još u petom veku stare ere. Poznato je da orfički kultovi imaju svoje poreklo baš među Tračanima (Galerijev biološki otac je bio baš Tračanin) i Dačanima (Galerijeva majka je bila Dačanka) i možda nije baš slučajno što je Ovidije, koji je u svom delu Fasti poistovetio Liberu sa Arijadnom, proteran baš u Dakiju (današnja Konstanca, na rumunskoj obali Crnog Mora). Od vremena u kome je živeo Ovidije, do vremena u kome je živeo Galerije, prošlo je tri veka. Sasvim dovoljno da dođe do razvoja jednog sinkretističkog kulta, delimično pravoverno rimskog a delimično i orfičkog. Ako postoji čvrsto ukorenjeno verovanje o ponovnom rođenju, onda Semela može da bude shvaćena kao reinkarnacija Persefone, a Arijadna kao još kasnije otelotvorenje iste duše. Nakon niza reinkarnacija, duša će se, činom apoteoze, na kraju ipak naći među bogovima, na Olimpu (ili možda na dačkoj svetoj gori Kogaionon, za koju niko ne zna gde se nalazi).

Ono što je bilo pravoverno u vreme Ovidija ne mora nužno da bude pravoverno u vreme Galerija, po gotovu ako se uzme u obzir njegovo ne-rimsko poreklo, kao i jasna činjenica da je bio sahranjen nakon obreda apoteoze, na isti način na koji su sahranjivani trački kraljevi – ispod tumulusa.

Kao što je već pomenuto, vreme smrti Galerijeve majke Romule nije poznato. Veoma je verovatno da je bila živa kada je 293. godine nove ere njen sin izabran za jednog od četiri Cezara, čime je ustanovljen sistem vladavine tetrarhije u rimskoj carevini. Iste godine ga je usvojio Dioklecijan i dao mu svoju kćerku Valeriju za ženu, a sve zbog njegovih zasluga u gornjem Egiptu, gde je uspešno ugušio ustanak. Može se pretpostaviti da je između 293. i 295. godine bilo vreme mira, kada je Galerije mogao da započne izgradnju Feliks Romulijane. Već 295. ili 296. godine, Galerije je poslat na pohod protiv pobunjenog persijskog vladara. Pohod u početku nije bio naročito uspešan, ali, kada mu je 298. godine poslato pojačanje, sa vojnicima iz Mezije i Trakije, krenuo je u ofanzivu, teško porazivši protivnike i stekavši veliki ratni plen. 299. godine je Persijancima nametnut mir, pod veoma teškim uslovima. Mirovne pregovore sa pobeđenim neprijateljem su obavili Dioklecijan i Galerije, zajedno. Od 299. godine je ponovo nastupilo vreme mira, na je Galerije mogao da nastavi gradnju svog rezidencijalnog kompleksa. 305. godine nove ere, Dioklecijan se povlači sa vlasti, prepuštajući Galeriju svoj položaj Avgusta, to jest imperatora. Galerije je umro u aprilu ili maju 311. godine, u velikoj patnji i bolovima. Nije poznata bolest koja je do takve patnje dovela, i danas o tome traju diskusije među lekarima.

Već 293. godine, Galerije je bio čovek u vrhovima vlasti (jedan od četiri Cezara), pa se već tada moglo pretpostaviti da je bio stekao dovoljno bogatstva da započne izgradnju svoje rezidencije. Po svemu sudeći, ta izgradnja između 293. i 295. godine nije odmakla daleko od astronomskih i geodetskih  merenja. Tek 298. ili 299. stekli su se uslovi da se gradnja intenzivira. Postoji jedan astronomski marker na lokalitetu, koji bi mogao da sugeriše da je Galerijeva majka Romula umrla u međuvremenu. Taj marker je mogao nastati upravo u vreme neposredno pre njene smrti, jer je sasvim neuobičajen za religijsku praksu antičkog Rima a može se vezati za njeno dačko poreklo.

Taj marker je mogao biti određen za vreme njenog bolovanja, kada je shvaćeno da je i trenutak njene smrti blizu i kada su obavljena dodatna merenja iz centra „njenog“, manjeg kruga, kako bi se pravilno koncipiralo novo mesto posmatranja i merenja, veći krug i kula u njegovoj blizini. Veći krug je koncipiran tačno na jugu u odnosu na manji (veoma precizno). Ali, kula, koja je kraj njega sagrađena je u specijalnom odnosu sa centrom prvog, manjeg kruga: nalazi se na pravcu izlaska punog Meseca u vreme velikog južnog mesecostaja. Taj događaj se ponavlja svakih 18,6 godina, poslednji put se mogao posmatrati 2006. godine. Lako je izračunati da se mogao posmatrati 295. godine nove ere, jer je upravo između 295. i 2006. godine, protekao je tačno 91 takav ciklus.

Veliki mesecostaj je astronomski događaj, kada se Mesec nalazi u svom najvećem otklonu u odnosu na nebeski ekvator. On tada izlazi južnije od mesta izlaska Sunca na kratkodnevicu a njegova putanja po nebu je bliže horizontu od najniže putanje Sunca.

Sledeća slika prikazuje da je, posmatrano iz centra manjeg kruga, kula sagrađena pored većeg na azimutu od 130,5o. Upravo na tom azimutu se pojavio prvi zrak izlazećeg Meseca u vreme velikog južnog mesecostaja (u anglosaksonskoj literaturi se zove Maior Lunar Standstill).

Mesecostaj

Pravac velikog južnog mesecostaja, posmatran iz centra manjeg kruga, označen plavom linijom

Azimut pravca izlaska Meseca se može izračunati sledećom astronomskom kalkulacijom:

  • Računamo približni azimut izlaska punog Meseca na dan velikog južnog mesecostaja u vreme imperatora Galerija. Na kratkodnevicu, deklinacija Sunca je jednaka negativnoj vrednosti nagiba Zemljine ose.

Deklinaciju Meseca ćemo dobiti ako deklinaciju Sunca umanjimo za dodatnih 5,14o (jer je upravo to nagib između prividne Sunčeve i prividne Mesečeve putanje).

Deklinacija Sunca na zimski solsticij je tada bila – 23,4371o – 0,2266o = – 23,6637o (izračunata tako što je današnjem nagibu Zemljine ose dodato 48’’ po svakom proteklom veku)

Otklon prividne Mesečeve putanje na južni veliki mesecostaj u odnosu na Sunčevu je – 5,14o
– 23,6637o – 5,14o = – 28,8037o

Cos A = sin δ : cos ϕ

δ = deklinacija Meseca (na kratkodnevicu – 28,8037o)
ϕ = geografska širina stajne tačke  43,899118o N

h = ugaona visina posmatranog nebeskog tela je 0o (pretpostavljamo da je horizont ravan, h = 0o )

A = azimut

 

Cos A = – 0,481810 : 0,720561 = – 0,668659

A = 131,963649o  To je azimut na kome se mogao posmatrati izlazak Meseca na dan velikog mesecostaja. Bilo bi veoma dobro kada bismo znali tačan oblik i visinu kule, koja je marker ovog događaja. Na žalost, od nje danas postoje samo temelji, ali je i to dovoljno da budemo prilično sigurni da se pun Mesec mogao videti iznad nje pri svom izlasku (idealno bi bilo da na temeljima stoje stubovi, kao mikromarkeri, kako bi kula bila “providna”).

Astronomski softver RedShift 7 daje gotovo iste podatke o velikom mesecostaju 295. godine (preciznije, na dan 14. juna 295. godine stare ere, posmatrano iz Feliks Romulijane)

Mesecostaj 295Izlazak punog Meseca, 14. juna 295. godine nove ere (veliki južni mesecostaj); levi klik na sliku će omogućiti da se vidi u punoj rezoluciji i pročita azimut izlaska Meseca na dnu slike

Ako bi se pri kalkulaciji napravila korekcija za vrednost ugla prosečne večernje  refrakcije svetlosti na horizontu (za mesec juni: 0,531°), podudaranje azimuta bi bilo još bolje.

Nema tragova da je ovaj astronomski događaj (veliki južni mesecostaj) imao svoj značaj u religijskoj praksi starog Rima.  Vezuje se prvenstveno za Kelte i njihovu kulturu, kao i još neke kulture izvan Evrope. Ali, kada se zna da je i na Balkanu i u Dakiji bilo Kelta, te da su se mešali sa autohtonim stanovništvom, ostavivši značajne arheološke tragove svog prisustva, nikako nije nemoguće da su neka od njihovih znanja bila dostupna i Tračanima i Dačanima, pa i dačkoj prvosveštenici kulta, Galerijevoj majci. Treba se podsetiti da je Romula bila prvosveštenica, žena, samim tim u vezi sa ženskim božanstvima, kojima se gotovo po pravilu pripisuju kompetencije u vezi sa Mesecom (najbolji primer su grčka Artemida i rimska Dijana).

Nakon Romuline smrti i spaljivanja, nasuta je zemlja na njen, manji (severni) krug koji je tako postao tumulus, izgubivši svoj značaj kao mesto posmatranja neba. Sa nasipanjem zemlje, horizont posmatran sa vrha tumulusa više nije bio ravan a samim tim ni pogodan za ovu funkciju. Tu funkciju će preuzeti veći krug.

Upravo zbog ove pretpostavke, treba pogledati i šta se videlo na nebu iz centra tog, većeg kruga.

Ako se posmatralo iz centra većeg kruga, tangenta na kulu koja se nalazi na severoistoku se nalazi tačno na azimutu malo manjem 56 (55,5°) Taj azimut je veoma povoljan za posmatranje izlaska Sunca na dugodnevicu. Naravno i tačka izlaska Sunca na dugodnevicu u uslovima ravnog horizonta se može izračunati po istoj formuli:

Dugodnevica F.R.Pravac izlaska Sunca na dugodnevicu, posmatran iz centra većeg kruga, označen crvenom linijom

Deklinacija Sunca na dugodnevicu je jednaka (tadašnjem) nagibu Zemljine ose, koji je već izračunat i iznosi δ =23,4371o + 0,2266o =  23,6637o (današnji nagib, uvećan za 48’’ po proteklom veku)

Cos A = sin δ : cos ϕ

δ = deklinacija Sunca
ϕ = geografska širina stajne tačke  43,898739o N  (centar većeg kruga)

h = ugaona visina posmatranog nebeskog tela (pretpostavljamo da je horizont ravan, h = 0o )

A = azimut

Cos A =  0,401367 : 0,720566 =  0,557016

A = 56,150295o     To je azimut na kome se video centar Sunčevog diska. Uz korekciju za vrednost atmosferske refrakcije na horizontu, dobija se tačan azimut, izmeren na satelitskoj mapi, U vezi ovoga, nema nikakvih dilema, posmatranje izlaska Sunca na solsticije (letnji i zimski) su ljudi vršili još u neolitu, o čemu je već bilo reči.

 

Na osnovu svega rečenog se može izvesti zaključak da je Galerije deifikovan kao neko solarno božanstvo. Dionis je najbliže ovakvoj pretpostavci, s obzirom da je, prema orfičkim učenjima i sam reinkarnacija prvobitne svetlosti, Fana (Phanes) i sin vrhovnog božanstva, Zevsa.

Veoma je verovatno da se na terenu može odrediti još jedan astronomski značajan pravac: na ravnodnevice (prolećnu i jesenju), Sunce najverovatnije izlazi između tumulusa na istoku, ako se posmatra sa glavne kapije kompleksa.

FelixPravac istoka, posmatran sa glavne kapije rezidencijalnog kompleksa /crna linija) i mogući pravac izlaska prvog zraka Sunca na ravnodnevice

Crna linija označava geografski istok, gde bi Sunce trebalo da izađe da je horizont ravan. Ali, na tom pravcu horizont nije ravan, već je (od oka) između 1o i 1,5o visok, što pomera tačku izlaska Sunca malo prema jugu, tačno između dva tumulusa, na pravac koji je obeležen crvenom linijom. Ali, to se ne može sa sigurnošću tvrditi, pre nego što se izmeri tačna ugaona visina horizonta u toj tački, gledano sa kapije gamzigradskog kompleksa. Tek taj podatak će omogućiti preciznu kalkulaciju, a ako budemo imali sreće da 20. marta 2018. godine u zoru nebo bude vedro, izlazak Sunca će biti i fotografisan. Mesto izlaska Sunca na ravnodnevice se nije promenilo od vremena Galerija do danas.

 

Toliko se, u ovoj maloj arheoastronomskoj analizi, moglo uraditi uz pomoć satelitskih mapa. Dalje istraživanje zahteva astro-geodetsko snimanje i merenje na terenu, za koje se moraju prethodno obezbediti dozvole nadležnih. Upravo to je i svrha ovog rada, koji bi se mogao nazvati preliminarnim i koji treba da posluži kao dokument na osnovu koga će se tražiti dozvole za terensko istraživanje. Sve ono što je u njemu izneto predstavlja radnu hipotezu, koju će terensko istraživanje verovatno potvrditi u većem delu, a možda i dopuniti.

5.10.2017. Beograd                                                                     Aleksandra Bajić

Fusnote:

[1]  Prema Wikipediji (članak: Dacian language), Magura je reč iz Dačkog jezika, znači “brdo”. Postoji pećina sa istim nazivom u Bugarskoj, u kojoj su nađeni praistorijski crteži, za koje se smatra da predstavljaju “beleške” o nebeskim pojavama. Postoji i selo sa istim imenom u današnjoj Rumuniji, kod mesta Bran (a Bran je ime keltskog solarnog boga), kao i selo Magura na Kosovu, na zapadu od Lipljana u blizini rimske Ulpiane.

[2]  Hyginus, u delu Fabullae (priča br. 43 Ariadne, dostupno na Internetu, “Theoi project” na Engleskom jeziku)

[3]  Publius Ovidius Naso, Fasti , (izdato 2016. godine u Beogradu, od strane Društva “Vlašići”, preveli i komentarisali Aleksandra Bajić i Milan Dimitrijević)

[4]  O značaju sazvežđa Corona Borealis (Severna kruna, Kritska kruna) u kultu Dionisa i Arijadne već je pisano u članku “Nebeska kapija“, na koji upućujemo zainteresovane čitaoce

[5]  O ovom primordijalnom božanstvu Fanu (Phanes) i njegovom značaju u orfičkim učenjima je već pisano u članku “Fan i kosmogonijski mit Tračana“, na koji upućujemo zainteresovane čitaoce.

[6]  I o Zalmoksisu je već pisano na ovom sajtu, u tekstu “Trački mitski kraljevi“.

 

2 Comments

  1. Poštovana gospođo Bajić,
    Članak je za svaku pohvalu i vrlo je inspirativan. Pronašao sam dosta novih i veoma korisnih informacija o oblastima nauke, koje su već dugo u mojoj sferi interesovanja. U zaključku, kao dokaz deifikovanja Galerija, pokušavate izvesti astronomske dokaze, a potvrditi ih budućim terenskim merenjima 21.03.2018. godine na prostrou Gazimestana.
    Nisam siguran da je izneta teza (Mesto izlaska Sunca na ravnodnevice se nije promenilo od vremena Galerija do danas.) tačna. Po mojim saznanjima postoje bar dva gibanje zemlje, koja bi mogla imati uticaj na ovu astronomsku pojavu, a to su precesija i nutacija. Video sam da ste kao koautor objavili knjigu sa prof. Dimitrijevićem, cenjenim astronomom. Verujem da bi Vam on mogao pomoći u razjašnjenju ove dileme. Za koju samo sumnjam da postoji.
    Spomenuli ste da ćete merenja obaviti 21.03.2018. nisam siguran da ste odabrali najpogodniji datum. Prolećna ravnodnevnica je 20.03.2018.godine to jednostavno možete proveriti na pozdanom sajtu Time and date (https://www.timeanddate.com/calendar/seasons.html). Ako je osnov Vašeg posmatranja obdanica, onda je to 18.03.2018. godine, kada je naprbližnije trajanje dana i noći (12h 2m). Ovo takođe možete proveriti na zanimljivom sajtu za prikaz izlaska i zalaska sunca za određeno područje (https://www.suncalc.org/#/43.8987,22.2,18/2018.03.18/05:38/1/2) . Malo sam se poigrao sa podacima koje se naveli na jednoj od fotografija. Uveličavanjem sam pronašao poziciju u središtu velikog kruga Galerijivog tumulusa. Verujem da će Vam izneto biti od koristi u Vašem daljem radu.
    S poštovanjem,
    Nenad
    p.s. Dogradite segment za kontaktima. Tako bismo mogli poslati i fotografije, koje ilustruju izneto

    • Dragi Nenade,
      Hvala na lepim rečima pohvale i podrške. U pravu ste za datum ravnodnevice, to je 20. mart, 21. je samo u prestupnim godinama. Što se tiče mesta izlaska Sunca na ravnodnevice ono se stvarno NIJE promenilo, bilo je i ostalo tačno na istoku. (Promenila se pozicija tačke izlaska Sunca na dugodnevice i kratkodnevice, jer je nagib Zemljine ose bio veći, a promenila se i pozicija Sunca u odnosu na zvezde, zbog precesije)
      Nema načina da dogradim segment sa kontaktima, kako bi se omogućilo slanje slika. Jednostavno, takav je sajt.
      Srdačan pozdrav,
      Aleksandra

Leave a Reply