Vlašići

Društvo za arheoastronomska i etnoastronomska istraživanja

Tribali i divlji vepar

 

Tribali su tračko pleme, koje je u prvom milenijumu stare ere naseljavalo centralni Balkan. Njihova teritorija je sa zapadne strane bila ograničena rekama Angrus i Brongus, koje su identifikovane kao Morava (Angrus) i Zapadna Morava ili Ibar (Brongus). Severnu granicu tribalskih zemalja je činio Ister (Dunav) a istočnu reka Eskus (danas Iskar, u Bugarskoj). Jedan od najvažnijih lokaliteta, koje arheolozi pripisuju Tribalima, su dva kneževska tumula u Atenici, danas predgrađu Čačka. U onom većem su sahranjeni kremirani ostaci tribalskog plemića. Kremiran je na kolima sa četiri točka, koja su vukla dva konja; u manjem tumulu su ostaci ženske osobe takođe kremirane na kolima, sa dva točka, koja je vukao jedan konj. Upravo ovi podaci upućuju na Tribale, jer su Tračani svoje značajne pokojnike sahranjivali na kolima, sa konjskom zapregom. Arheolozi nalaze paralelu u kneževskom grobu kod grada Vraca, u kome je sahranjena tribalska knjeginja, takođe na konjskim kolima. Na oba lokaliteta (i u Atenici i kod grada Vraca) pokojnici su bili ukrašeni zlatnim nakitom. Gotovo identične aplikacije, u obliku pčela na zlatnim pločicama, su nađene na oba lokaliteta. U manjem tumulusu u Atenici postoji i periferni grob, u kome je sahranjeno dete, takođe sa bogatim grobnim prilozima. O arheoastronomskom značaju tumula u Atenici smo već pisali.

Ima se utisak da je i divlji vepar imao neki ritualni značaj kod antičkih Tribala. Na to upućuju dva detalja, identifikovana od strane arheologa, prilikom iskopavanja kneževskih tumula u Atenici:

  1. Pozlaćena srebrna pločica, sa predstavom divljeg vepra je nađena u perifernom grobu Tumulusa 1, u kome je sahranjeno dete:

Pozlačena pločica iz Atenice

Pokušaj rekonstrukcije originalnog izgleda pločice

  1. Ispod grobne platforme u Tumulusu 2 (onom većem) nađeni su ostaci dvaju žrtvovanih životinja: divljeg vepra i psa, koji su tu položeni neposredno pre izgradnje platforme.
  2. Čini se da je tu, na grobnoj platformi prisutna jedna celina, koja se često može videti na predstavama Tračkog konjanika: junak (pokojnik), pas i divlji vepar. Razlika ipak postoji: junak nije na konju, nego na dvokolicama koja vuku dva konja.

Reljef Tračkog konjanika

Treba reći da među artefaktima nađenim u Atenici vepar nije jedina vizuelna predstava životinje: nađeno je nekoliko zlatnih aplikacija u obliku pčela, koje su već pomenute. Drugih vizuelnih predstava životinja nema.

Širom tračkog sveta se nalaze vizuelne predstave ove životinje: love je i u svakodnevnom životu i na fresci u monumentalnoj grobnici tračkog vladara (tumulusu) kod sela Aleksandrova na istoku Bugarske:

Divlji vepar na fresci iz grobnice kod Aleksandrova

Ima autora koji i ovaj tumulus pripisuju Tribalima, mada se nalazi izvan teritorije, koju znamo kao tribalsku iz kasnijih istorijskih izvora, ali o tome ne postoji kosenzus među naučnicima.

Veze Tribala sa Skitima su arheološki dokumentovane pri iskopavanju tumulusa u Atenici. Nađeni su gvozdeni vrhovi strela skitskog tipa. Naravno, divlji vepar je imao svoj značaj i u tom narodu, toliki da su ga napravili od zlata:

Skitski divlji vepar, načinjen od zlata

Na ovom artefaktu treba obratiti pažnju na jedan mali detalj: rep zlatnog divljeg vepra se pri vrhu grana na dva dela, izgleda kao malo repno peraje ribe. Taj detalj bi mogao da ukaže da je ovaj skitski vepar u nekakvoj mitskoj vezi sa morem ili vodom

U arheološkim nalazima divlji vepar ne predstavlja nikakvu retkost. Prve vizuelne predstave ove životinje se nalaze već u najstarijoj poznatoj sakralnoj građevini na svetu, Gebekli Tepeu, kao skulpture ili reljefi. Prvi zemljoradnici i stočari divljeg vepra vide kao primordijalnog orača, jer svojom njuškom rije zemlju. Brojne artefakte u obliku veprova, uključujući i one zlatne, arheolozi nalaze svuda po Evropi, od današnje Ukrajine, sve do Britanije. Divlji vepar ne gubi na značaju ni u bronzano niti u gvozdeno doba.

Simbolika divljeg vepra je htonska i lunarna: kljove ove životinje su često materijal od koga se prave kultni predmeti, neki od najstarijih kalendara u vreme neolita su izrezbareni upravo na tim kljovama, koje oblikom podsećaju na Mesečev srp. U zavisnosti od toga kako okrenemo kljovu, taj srp bi mogao da predstavlja „mlad“ Mesec ili, suprotno od toga „star“ Mesec, t.j. opadajući srp ili tamni Mesec. Reklo bi se da su elementi zemlje i vode tesno povezani sa ovom simbolikom.

Dva artefakta sa lokaliteta Medvednjak, koji pripada kulturi Vinče: na gornjem je 28 ureza, što može odgovarati broju dana u toku kojih je Mesec vidljiv na nebu; donji ima dvanaest ureza, što može odgovarati broju (sinodičkih) meseci u godini

Mitski značaj ove životinje u vreme antike se može pratiti iz grčkih mitova, koji takođe „vrve“ od divljih veprova,  po pravilu prikazanih kao izuzetno opasni. Najpoznatiji je onaj Kalidonski, koga je prva ranila Atalanta; poznat je i Erimantejski, koga je lovio lično Herakle, a onda ga pustio da pobegne u more i otpliva prema Siciliji; možda najpoznatiji među mitskim divljim veprovima je Hrisaor, sin Meduze i Posejdona (boga mora), brat krilatog konja Pegaza i otac troglavog Geriona (na jednoj grčkoj vazi, Gerion je prikazan sa veprom na svom štitu). Hrisaor je, kao i njegov brat Pegaz, povremeno prikazivan sa krilima. Njegove vizuelne predstave nalazimo i na najstarijim novčićima iz Jonije.

Novčić iz Klazomene

Hekte iz Mitilene, kovan pri kraju 6. veka stare ere, dakle upravo u vreme kada je sagrađen veći tumulus u Atenici

Svinja je bila životinja posvećena Demetri, boginji žita i zemljoradnje. Dovodi se u vezu sa kultovima plodnosti.

Rimska umetnost takođe poznaje divlje veprove: jedan takav je bio zaštitni znak XX legije, koja je nosila ime Valeria Victrix (Valerija Pobednica).Amblem XX Legije

Nešto kasnije, u vreme kasne antike i ranog srednjeg veka, keltski mit nudi više divljih veprova. Možda najpoznatiji je Turh-Trvid, beli divlji vepar, koji je izronio iz okeana, u čijem su posedu bili čarobni češalj, brijač i ogledalo, a koga je lovio lično kralj Artur predvodeći svoju vojsku, uz ogromne žrtve i bezuspešno: vepar je lišen svog čarobnog poseda, ali ne i života, pobegao je u more. Veza veprova sa morem se i ovde ponavlja. Glavni junak ovog istog mita (Priča o Kiluču i Olven) i sam ima veze sa veprovima: rođen je u svinjcu, majka mu je u vezi sa klanom svinja (veprova). Značajna keltska boginja-starica, zvana Keridven, takođe je prikazivana kao „stara krmača“. Drugi keltski mit, Mabinogi o Manavidanu, referiše da su zbog svinja i veprova izbijali ratovi, te da upravo jedan veliki beli divlji vepar vodi glavnog junaka u podzemni svet. Ovde htonska priroda vepra postaje sasvim jasna.


Keltski divlji vepar, prikazan na grudima ljudske figure

Svinjama i veprovima je ukazana velika čast: o njima brine lično jedan od najvećih keltskih čarobnjaka, Gvidion, koji ih najpre krade iz podzemnog sveta, a onda koristi za započinjanje rata… On je jedan od trojice najuglednijih keltskih svinjara (Velšanske Trijade).

Prema Velšanskim Trijadama, velika majka-svinja izranja iz mora da bi rodila žito i pčele… I ovde se, kao i u kneževskim tumulima kod Atenice, nazire mitska veza između divljih svinja i pčela…

Nordijski mit takođe poznaje divljeg vepra: to je Gulinbursti, životinja na kojoj jaše Frejr, bog plodnosti i izbobilja. Istovremeno, to je uobičajena žrtva ovom božanstvu. Isto prevozno sredstvo koristi i Frejrova sestra Freja, koja ima slične kompetencije kao božanstvo plodnosti ali i kompetencije nad „jabukama mladosti“ zbog čega se može dovesti u vezu i sa smrću. U mitovima je plodnost često u vezi sa smrću, pa takva kombinacija kompetencija ne čudi… Saehrimnir, divlji vepar, je božanstvo, ali je  istovremeno i hrana poginulih ratnika u Valhali, nordijskom raju: svake večeri biva skuvan i pojeden, da bi ga sledećeg jutra bogovi vratili u život, a onda sve ponovo… Njegovo ime se prevodi kao “čađava zver iz mora”, pa se u tom imenu opet nazire veza sa morem. Da li je taj Saehrimnir onaj isti divlji vepar koga jaše Freja? Na to pitanje Ede (ni ona prozna ni ona poetska) ne daju odgovor.

Kasnije, u srednjem veku, divlji vepar je često na grbovima plemića, često onih porodica, koje imaju keltsko poreklo (na primer u Španiji ili Britaniji), ali i nekoliko onih čije je poreklo drugačije. Nepoznatim putevima, divlji vepar nalazi svoje mesto na apokrifnom grbu Tribalije ili Trivalije, koji se vezuje za srpske srednjevekovne vladare. Interesantno je da prezime Trivalić i danas postoji među Srbima.

Grb Tribalije (ili Trivalije)

Velike svetske monoteističke religije nemaju ovu životinju na svojim vizuelnim predstavama, ali se njen nekadašnji značaj ipak može nazreti: u islamu i judaizmu, svinja (i pitoma i divlja) je tabuisana životinja, čije je meso apsolutno zabranjeno jesti. Ne možemo a da se ne setimo starog Egipta, gde je postojao isti tabu, sa jednim izuzetkom: u vreme Nove godine, svinjetina je obavezno bila na trpezi. Tabuisana životinja je često u ranijim vremenima bila sveta životinja. Sa promenom religijskih shvatanja, stariji elementi bivaju potisnuti novim, često bez prava na sećanje.

Hrišćanstvo, kako ono istočno tako i zapadno, nema nikakav odnos prema svinjama i veprovima: nema ih na ikonama, ali nema ni bilo  kakvih zabrana u vezi sa njima, jednostavno nemaju nikakvo značajnije mesto. Postoji jedan, možda značajan, izuzetak: svinsko meso se kod Srba obavezno jede na Božić, kraj božićnog posta je obavezno obeležen pečenicom, t.j. pečenim prasetom. Običaj ima svoje ishodište u narodnoj religiji, crkvena učenja ga zapravo ne pominju. Izvan ovog praznika, svinjetina nije  ni zabranjena ni preporučena, osim u toku posta. Sličan običaj postoji i u Britaniji, gde je svinjetina (“Christmas ham”) glavni sastojak božićne večere.

Nije zabeleženo da je i jedan od junaka srpskih niti bugarskih narodnih pesama (ni bajki) lovio divlje veprove. Oni obično love „srne il’ košute“ ili „utve zlatokrile“.

Najznamenitiji istraživač simbola i njihovog značaja za psihički život čoveka, Karl Gustav Jung, ne pominje divlje veprove: ne nalazi ih u snovima svojih pacijenata, pa ih ne traži ni u mitologiji, niti u alhemijskim tekstovima.

U ovom trenutku moramo da se zapitamo: da li je divlji vepar, nađen  u grobu u Atenici, možda tu dospeo keltskim uticajem? Na to pitanje, odgovor je jasno odrečan. U šestom i na početku petog veka stare ere Kelti još uvek nisu bili na Balkanu, pa je takav uticaj malo verovatan. O kontaktima sa severnim narodima nema sačuvanih podataka, mada nisu nemogući: na to upućuje nalaz ogrlica od ćilibara, koje su nađene uz posmrtne ostatke sahranjenih u oba tumula u Atenici. Ipak, arheolozi pretpostavljaju da su ogrlice tu dospele iz bližih radionica za preradu ćilibara, a ne sa baltičkih nalazišta. U isto vreme, trgovinske veze sa antičkom Grčkom su postojale i arheološki su posvedočene, pa je grčki uticaj verovatniji ali, s obzirom na ubikvitarnost simbola, nije sasvim siguran.

Veoma često se čuje mišljenje da su divlji veprovi na vizuelnim predstavama i u mitovima odraz svakodnevne stvarnosti: lov je bio omiljena zabava plemića u svim vremenima a divlji veprovi veoma čest ulov. Na ovakva mišljenja se može staviti mnoštvo primedbi: dete, sahranjeno u perifernom grobu manjeg tumula u Atenici, kraj koga je nađena pozlažena pločica sa predstavom ove životinje, sigurno nije lovilo divlje veprove; omiljena lovina se sigurno ne prikazuje na zlatnim ukrasima i brojnim kultnim predmetima.

Tema je svakako interesantna i zaslužuje dalja istraživanja. Ako imate neku ideju u kom pravcu bi to istraživanje trebalo da se nastavi, molimo da je podelite sa nama.

30. oktobar 2019                                                   Aleksandra Bajić

2 Comments

  1. Hvala na ovom divnom tekstu, svaka čast za trud i minuciozan rad! Moje mišljenje da je predstava o divljem vepru autohtona i balkanska iz praktičnih razloga. Omiljena hrana vepra je žir a ovi prostori, posebno Šumadija, su bili prekriveni hrastovom i bukovom šumom oduvek. O srpskoj vezanosti za tribalskog divljeg vepra govori i ustanička zastava Karađorđeve Srbije i činjenica da i danas mnogi gradovi u Srbiji imaju taj simbol na grbu. A možda je i činjenica da se hranio plodovima hrasta, svetog drveta za Srbe, doprinela da divlji vepar dobije i sakralni značaj

    • Gde ima žira, ima i svinja; gde ima svinja, ima i njihovog izmeta; gde ima izmeta, tu se javljaju i psihoaktivne pečurke; gde ima “čarobnih” pečuraka tu se javljaju i vile, zmajevi, vampiri i sva ostala mitološka bića onostranog, upravo zato što psilocibin iz pečuraka otvara vrata ka onostranom.
      Mislim da je to razlog i zašto se u drevnim mitovima i legendama obožavaju zlatne jabuke, drvo života, beli jelen i sl.
      Plemenski vračevi koji su i tvorci ovih mitova su sigurno dobro poznavali efekte bilja i gljiva i znali su da se javljaju gde i divljač

Leave a Reply