VENERA U MITOLOGIJI JUŽNIH SLOVENA

Aleksandra Bajić

Rezime:  U radu je testirana hipoteza da narodno literarno stvaralaštvo balkanskih Slovena može da predstavlja dobar i pouzdan izvor za izučavanje njihove predhrišćanske religije i mitologije. Kako religija i mitologija po pravilu uključuju i shvatanje sveta u određenoj kulturi t.j. kosmologiju, u istim izvorima se mogu potražiti i znanja i shvatanja o nebu i nebeskim telima i način na koji su ta shvatanja ugrađena u mitove i obrede. U konkretnom slučaju, ispitano je mesto planete Venere u predhrišćanskoj religiji balkanskih Slovena.

Ključne reči: Venera, Danica, Večernjača, Vid, Južni Sloveni, kosmologija, mitologija

UVOD – mitologija, kosmologija i ženski princip

Iz najdavnijih praistorijskih vremena Paleolita, nasledili smo steatopigične statuete, danas popularno nazvane Venerama. Obline njihovih kamenih ili koštanih tela su dovedene u vezu sa plodnošću i prastarom ljudskom čežnjom za obiljem hrane i topline. Odatle direktan asocijacioni niz vodi do predstave MAJKE, kako one zemaljske, „moje majke“, tako i one kosmičke, „Velike Majke“, koja je rodila i odnegovala sve što postoji. Tako shvaćena, majka postaje jedan arhetip, sa više međusobno povezanih značenja.

Predstava „moja majka“ stoji u korenu svih ostalih predstava „Velike majke“. Njen značaj nije potrebno dalje objašnjavati jer svako na nju može da projektuje doživljaj  svoje sopstvene majke i utka svoje, pojedinačno iskustvo, stečeno tokom odrastanja. Zbir tih pojedinačnih predstava će imati mnogo zajedničkih elemenata, koji će oblikovati predstavu „Velike majke“.

U Paleolitu, Mesec je smatran regulatorom zemaljskih procesa: vreme je mereno prema njegovim fazama, koje danas nazivamo sinodičkim Mesečevim ciklusom. Faza punog Meseca je smatrana preduslovom za plodnost, faza tamnog Meseca je bila vreme seksualnog uzdržavanja, dakle nepovoljna za aktivnosti čiji je cilj plodnost
(Knight, 1987). Ne može se dokazati, ali izgleda sasvim moguće da su praistorijske figurine, danas nazvane Venerama, zapravo predstave Velike Majke u liku Meseca (Luna), najverovatnije onog punog, imajući u vidu zaokruženo telo. Tako bi Velika Majka regulisala ponašanje budućih zemaljskih majki (i očeva).

Sa dolaskom neolita (sa zemljoradnjom i stočarstvom), predstava Velike Majke se obogaćuje: ona postaje Velika Majka Zemlja, koja u hijerogamiji sa Suncem začinje i rađa plodove zemlje, biljke, životinje i ljude, dajući obilje. Ali, za plodnost zemlje, Sunce nije dovoljno: neophodna je voda, koja može doći sa Zemlje, kao voda izvora, potoka i reka, ali i sa neba, kao atmosferska voda, kiša. Kako se starija verovanja teško potpuno brišu iz svesti ljudi, Velika Majka u ovom trenutku ima svoj lik Velike Majke Zemlje, ali i Velike Majke Mesec (kojoj se dodeljuje vlast nad vodama).

Najrazvijenije kulture bronzanog doba nalaze načina da izgradnjom monumentalnih irigacionih sistema, sastavljenih iz kanala i akumulacija, zagospodare tokovima voda, koje će staviti u službu zemljoradnje i stočarstva. Gotovo da nije potrebno posebno pominjati obimne hidro-regulacione sisteme pronađene u gradovima kulture doline Inda ili one u Mesopotamiji. Kulture bronzanog doba su jasno patricentrične: Mesec u nekima od njih gubi svoju žensku prirodu, pa u Mesopotamiji postaje Bog, po imenu Nammu-Suen. Tako, Velika Majka Zemlja dobija novog partnera, božanstvo oluje i groma, u čijoj je kompetenciji, uz nebesku vatru (grom) i nebeska voda, kiša. Kompetencija nad plodnošću pripada i novoj Boginji, Inani (ili Ištar), kojoj se pripisuje vlast nad seksualnim odnosima, koji su preduslov svake plodnosti. Nova Boginja je personifikovana planeta Venera, čije se „ponašanje“ na nebu pomno posmatra i beleži. Velika Majka dobija još jednu odrednicu: sedam sumerskih tablica o Postanku sveta imenuju Tiamat, Boginju Haosa, kao primordijalnu Veliku Majku, od koje će nastati sve što postoji.

U starom Egiptu, uočavaju se neke druge promene: Nut (nebo) postaje Boginja dok Šeb (Zemlja) postaje Bog.

Ukratko, Velika Boginja Majka je zamišljena kao:

  1. HAOS (kao Tiamat)
  2. MESEC (Kao Artemida ili Dijana ili Potnia Theron-Majka životinja)
  3. ZEMLJA (kao Gea, majka Bogova i Demona ili kao Kibela, majka Bogova i gradova)
  4. VENERA (kao Inana ili Ištar ili Astarte)

Na prvi pogled, čini se da Haos (Tiamat) nekako ne spada u ovaj skup (ili logički niz), jer su svi ostali članovi skupa nebeska tela. Ipak, Haos, kao suprotnost organizovanom KOSMOSU, shvaćen kao praroditeljka Kosmosa, zapravo ga upotpunjuje.

Čovek ne može da funkcioniše u haosu. Potreban mu je kakav-takav red, koji može da vlada samo u uređenom Kosmosu, koji je rođen iz Haosa. Red omogućava da čovek preživi, razvije svoje potencijale i kontroliše svoj strah. Potrebno mu je shvatanje sveta, kosmologija, da bi napravio red u svojim mislima i osećanjima.

Rekosmo da su svi ostali aspekti Velike Boginje Majke, osim Haosa, personifikovana NEBESKA TELA[1]. Time smo došli do prvih posmatranja neba i nebeskih tela, kao najupadljivijeg izvora pravilnosti i reda. Danas se može dokazivati da je posmatranje neba započeto još u vreme Paleolita, kada su već bile poznate Mesečeve faze, koje čine ciklus, koji se danas naziva sinodičkim, i upravljale mnogim aspektima života ljudi.Već neolit donosi znanja o dnevnom i godišnjem prividnom kretanju Sunca (koje postaje Bog), zajedno sa detaljnijim znanjem o prividnom kretanju Meseca – znanje o njegovim horizontskim granicama, koje se ponavljaju u ciklusu od 18.6 godina, u tesnoj vezi sa ciklusima u toku kojih se javljaju pomračenja Sunca i Meseca. Ubrzo i Mesec, koji je do tada bio Boginja, postaje Bog. Bronzano doba donosi znanja o prividnom kretanju planete Venere, koja je najsjajnije nebesko telo posle Sunca i Meseca.

VENERA U MITOLOGIJI JUŽNIH SLOVENA

Naslov ovog poglavlja zvuči gotovo jeretično. Uvreženo je shvatanje da je predhrišćanska mitologija Južnih Slovena nedovoljno istražena a njeni izvori nedovoljno sačuvani i kontradiktorni. Balkanski Sloveni su pokršteni između 9. i 13. veka, najpre plemstvo, potom narod. Ali, narod je konzervativan, spreman da primi novo, ali i da čuva staro. Česti ratovi čine da se ljudi sa setom sećaju starih vremena i  Bogova. U njihovo hrišćanstvo ugrađeni su mnogi elementi stare religije, sačuvani do danas.

Starija literatura o narodnom znanju o nebeskim telima se svodi na par knjiga i nekoliko etnoloških i studentskih istraživačkih radova. Najeminentniji srpski istraživači folklora i mitologije Južnih Slovena, Veselin Čajkanović i Sreten Petrović, nisu se mnogo bavili narodnom kosmologijom. U poslednjih nekoliko godina, nastaju značajni radovi Đore Ceneva i  Nikosa Čausidisa iz Makedonije i Vitomira Belaja iz Hrvatske, ali se ni jedan od njih nije bavio narodnim znanjima o planeti Veneri. Ipak, postoji veliki korpus narodnog literarnog stvaralaštva, u glavnom zabeležen u 19. veku, u kom se i danas mogu tražiti tragovi narodnih znanja i verovanja o nebu. Postoji i obimna ethografsko-etnološka literatura, koja, istini za volju, nije centrirana na narodnu predhrišćansku kosmologiju, ali koja ipak sadrži izvesnu količinu podataka koji se odnose na tu temu.

Sva ova dostupna literatura, koliko je autorki ovog rada poznato, osim manjih fragmenata, nije prevedena ni na jedan od svetskih jezika, pa je nedostupna istraživačima izvan Balkana.

Obim ovog rada ne dozvoljava širu analizu raspoloživog materijala: biće komentarisano poglavlje iz knjige Nenada Đ. Jankovića, astronoma, o Veneri u narodnoj religiji Srba i pregledano nekoliko narodnih pesmama, srpskih, hrvatskih i bugarskih, koje se odnose na planetu Veneru. Ukupan broj takvih pesama nije mnogo veći od broja onih, koje su pomenute u ovom  radu.

Nenad Đ. Janković (Janković, 1951, str. 117-124) navodi da su za Veneru postojala mnoga narodna imena: kada planeta izlazi  pre Sunca, nazivali su je Danica i to je njen najčešći ali ne i jedini naziv. Zvali su je i Zornjača. Prema Darini Mladenovoj (2006, str. 52-53), kod Bugara je nazivana Denica, Zora ili Zornica, jer se pojavljuje na istoku u zoru, pre Sunca, da bi, nakon njegovog izlaska, izbledela na dnevnoj svetlosti. Kada se Venera pojavljivala uveče, na zapadu nakon zalaska Sunca, Srbi i Hrvati su je zvali Večernjača ili Sjajnica ili Ovčarica. Ovo poslednje je zato što je opominjala ovčare da bi, u vreme njenog pojavljivanja na nebu, morali da zatvore svoje ovce u torove, kako bi bile bezbedne. Bugari su je nazivali Golemata „zvezda“ ili Večernata „zvezda“.

Janković se pita da li su balkanski Sloveni znali da su Danica i Večernjača jedno isto nebesko telo. Nalazi odgovor na to pitanje u još jednom imenu za Veneru, a to je Preodnica, jer prelazi (preodi) sa jedne strane neba na drugu (sa istoka na zapad i obrnuto) a da se nikada ne mogu videti i njen izlazak i zalazak u toku istog dana. Ovo zato što je njena maksimalna ugaona udaljenost od Sunca oko 47o, češće se može videti na značajno manjoj udaljenosti, sve do minimalne od oko 15o. Kada je ova ugaona distanca još manja, ne može se videti uopšte, jer je nebo suviše svetlo. Autor smatra da ovo ime svedoči da je nekada među balkanskim Slovenima postojalo znanje da su Danica i Večernjača jedan isti nebeski objekat, ali da to znanje u narodnim pesmama nije čvrsto fiksirano jer su ih, u vreme kada su pesme zapisane, sve češće prenosili (obredni) pevači sa nedovoljnim astronomskim znanjem. Tada su već uveliko postojali crkveni i civilni kalendari. Narod više nije morao da se oslanja na sopstvena znanja o nebu i nebeskim telima kako bi merio protok vremena, kao što je to morao u vreme turske okupacije.

Venera je uvek u blizini Sunca, te bi se očekivalo da to bude i u mitovima, kao Sunčeva supruga ili sestra.

Odnos Venere sa Mesecom je nešto komplikovaniji: U vreme kada izlazi Danica (na istoku) u njenoj blizini može biti samo Mesec u fazi opadajućeg srpa. Pun Mesec će biti blizu svog zalaska, na zapadu. Tako, kada narodna pesma kaže: „Zvezda tera Meseca, za goru ga zatera“, to može da označava baš ovu situaciju, jer pojava Danice „tera“ pun Mesec sa neba. Simblično, Danica i pun Mesec su „u svađi“. Janković nalazi pesmu, koja opisuje ovakvu svađu u Petranovićevoj zbirci (Ženske narodne pjesme, knj. 1, pesma br. 5).

Danica je karala Mjeseca:
„Đe si bio, moj sjajan Mjeseče,
Gde si bio, gde si dangubio?…

Ovi stihovi mogu da imaju i drugačije tumačenje: astronomski gledano, veoma tanak (mlad) rastući srp prethodne noći nije bio vidljiv na nebu, pa Danica iz pesme ima pravo da se zabrine. Ali, ovo može biti pod sumnjom, jer su Danica i mlad Mesec uvek na suprotnoj strani neba – Danica na istoku a mlad Mesec na zapadu.

U vreme kada se pojavljuje Večernjača (na zapadu) u njenoj blizini može da bude rastući, „mlad“ Mesečev srp (pre prve četvrti). Tako, Večernjača može simbolično da bude „sestrica mladog Meseca“.

Isto tako, „sestrica“ može i da ženi svoga „mladog“ brata, što je zabeleženo u dve pesme iz zbirke Vuka Karadžića (Ženske narodne pjesme, knjiga 1, pesme br. 230 i 231):

Raduje se zvijezda Danica:
„Oženiću sjajnoga Mjeseca,
Isprosiću Munju od oblaka….“

Ove prividne protivrečnosti u pesmama mogu da budu pomirene, ako i narodni pesnik i njegova publika znaju da su Danica i Večernjača jedno isto nebesko telo.

Odavno su istraživači slovenske mitologije uočili da u narodnom literarnom stvaralaštvu južnih Slovena postoje “elementi mita”. Ti “elementi”  ponekad nisu sitne čestice, na protiv, u nekim pesmama su se očuvali značajni delovi paganskih mitova. Sasvim retko, pomenuto je i ime predhriščanskog božanstva, pa i neki njegovi atributi. Takva je bugarska narodna pesma (Българско народно творчество, 1963, knjiga 6. Str.103):

Zasvirala dva ovčara:
Vide[2] le,
Momni le,
Kuladi le!”
Dva ovčara, dva drugara,
Kraj Vidova ravna dvora,
S dva kavala[3], dva judurma[4],   5
Da izađe lepi Vide.
Ne izađe  lepi Vide,
Već njegova nevestica,
Pa pogleda gore, dole,
Ona vide dva ovčara,   10
Gde sviraju dva kavala,
Dva kavala dva judurma,
Pa se nazad povrnula:
“Ajd’ izađi, kalin’ Vide,
Da ti vidiš dva ovčara,   15
Dva ovčara, dva drugara,
Gde sviraju dva kavala,
Dva kavala, dva judurma,
Kraj tih naših belih dvora!”
Tad izađe lepi Vide:    20
Pulije mu sitne zvezde,
Na grudima – jasno Sunce,
Na plećima jasni Mesec.
Pak ogreja zemlju, nebo,
Zemlju, nebo, goru, vodu,    25
Tri planine, siva stada,
Ovčare na livadama,
Ergene na čardacima,
nevestice na česmama,
Mlade mome s pogačama,    30
Stare babe kod ognjišta,
A i starce po krčmama.
On nazdravi svakoj kući:
“Od Boga vam dobro zdravlje.”

Drugi stih nam jasno kaže da je ovo obredna, koledarska (kukerska) pesma, jer napev sadrži „kulade, le“. Da je pesma srpska, taj napev bi glasio „koledo!“ ili „Oj koledo!“ Koledarske pesme se pevaju oko Božića, kada dani polako počinju da bivaju sve duži, nakon kratkodnevice.  Atribut “kalin” (Vide) asocira na žensku obrednu povorku kalinarski[5], koja je u isto vreme prolazila selima i pevala svoje, “kalinarske” pesme. Isti atribut ima i simbolično značenje “mladoženja”, jer je kalina (lat. Ligustrum vulgare) obredna svatovska biljka, kako kod južnih tako i kod istočnih Slovena (Rusa)[6].

Poslednji stih pominje Boga, ali ne kaže tačno kog. Zato, ova pesma može da bude jedan religijski sinkretizam, pokušaj mirenja stare slovenske vere sa novom a može da bude i sasvim čist ostatak stare vere, jer je Vid jasno imenovan a njegovo “nazdravljanje” može da predstavlja i njegov sopstveni blagoslov svakoj kući. Pesma jasno kaže da Vid GREJE, što je prvi direktan dokaz njegove solarne prirode.

Vid je u jasnoj vezi sa nebom: Sunce je na njegovim grudima, zvezde su pulije (ukrasna dugmad) na njegovom odelu,  Mesec mu je na plećima. Vidov IZLAZAK greje narod, stada, goru, vodu, zemlju, nebo… Šta bi, osim Sunca, moglo sve to da greje? Pesma čak pominje TRI PLANINE, što nas podseća na tri brda[7], koja su često postojala pored slovenskih svetih mesta, kao i na brojne planine na Balkanu koje se zovu Triglav ili Troglav. Svirka dvojice pastira sa početka pesme zvuči kao deo obreda ili molitva za izlazak solarnog božanstva. Ali, na njihovu molitvu, Sunce (Vid) ne izlazi odmah, najpre izlazi njegova nevesta. Ko bi mogla da bude ta nevesta? Ko (ili šta) izlazi na istoku pre Sunca? Naravno, to je “zvezda” Danica ili Zornica, kako narod na Balkanu naziva planetu Veneru. Da bi smo bili sasvim sigurni, pročitaćemo jednu srpsku narodnu pesmu, iz zbirke Jaše Prodanovića (1925, Ženske narodne pjesme, pesma br. 314) :

 “Devojka je Suncu govorila:
“Jarko Sunce, ljepša sam od tebe!
Ako li se tome ne veruješ,
Ti izađi na to ravno nebo,
Ja ću izać’ u goru, na vodu!”
Kad je jutro vedro osvanulo,
Izlazilo na nebo Sunašce,
A djevojka za goru na vodu.
Ugleda je lijepo Sunašce,
Ugleda je kroz jelovo granje,
Kolik’ se je ašik učinilo,
Triput se je Sunce zaigralo,
Pa odvuče lijepu djevojku,
Da je uzme sebi za ljubovcu,
Od nje posta zvijezda Danica.”

Ovo nije jedina pesma u kojoj se tvrdi da je solarno božanstvo oženjeno “zvijezdom” Danicom. Postoji i pesma iz Dalmacije (Hrvatske narodne pjesme, Knj. VII, pesma br. 327), u kojoj se možda pojavljuje i ime Peruna (Pere), slovenskog Boga groma:

Jidrilo drivo niz more,
Na njemu PERE vojvoda;
Na Peru tanka košulja,
Tanja od lista makova,
Gušća od lista naranče.
Majka mi Peru govori:
„Odkle ti, Pere, košulja?“
A Pere njojzi kazuje:
„Kada se SUNCE ženilo
Presvitlom zvizdom Danicom,
Ja sam joj bio za kuma.
Ja sam joj prsten dariva’
U kom su Sunce i Misec,
A ona meni dariva
Tanenu ovu košulju.“

Eto, sada nam se čini kao da smo rešili nekakav sistem jednačina sa dve nepoznate (vrednosti). Shvatili smo da je Vid (Svetovid) isto što i Sunce t.j. solarno božanstvo, a da je njegova mitska supruga personifikovana „zvezda“ Danica. Prva pesma nam je jasno pokazala prvu tvrdnju (Vid = Sunce) i ukazala nam na postojanje njegove mitske supruge, a onda su nam druge dve pesme otkrile njen identitet (supruga Vida ili Svetovida = „zvezda“ Danica). „Ponašanje“ te supruge je astronomski korektno. Da li su ove pesme (krupni) delovi osnovnog mita o nebeskoj prirodi solarnog Boga i njegove supruge? Da li je Vid božanska personifikacija Sunca, nebeskog tela čija energija daje život našoj planeti?

Znamo da su ljudi veoma davno prepoznali Sunce kao izvor života. Mnogi drevni narodi su imali svoje solarne Bogove. Po tome, Sloveni ne bi bili nikakav izuzetak.

Nameću se i nova pitanja: kakve su se pesme pevale ako, u vreme Božića, Venera nije bila vidljiva kao Danica, već kao Večernjača? Kakve su se pevale ako nije bila vidljiva uopšte? Нa kraju, da li je moguće da četiri lika Svetovida (Vida) imaju samo jednu suprugu? Naravno, nije moguće istražiti sve od jednom, doći će i ta pitanja na red.

Da je tačno i ono što su rekli katolički misionari u Pomeraniji i Polablju, da je Vid (Svetovid) Bog rata, uverava nas još jedna srpska koledarska pesma, iz zbirke Vuka Karadžiča[8] (1867, Život i običaji naroda srpskoga, str. 7 i 8), koja direktno pominje Vida i njegovu nevestu:

Vojevao beli Vide, Koledo,
Tri godine s kleti Turci,
A četiri s crni Ugri.
Kada Vide s vojske dođe,
Sede Vide da večera.
Stade gromot, stade tropot,
Oko dvora Vidojeva.
„Iziđ’ ljubo te te pogledaj,
Šta je gromot, šta je tropot,
Oko dvora Vidojeva!“
Kad izađe verna ljuba,
Konji mu se kopitaju,
Raduju se gospodaru,
Što je skoro s vojske doš’o.
I golubi s kril’ma biju,
Raduju se gospodaru,
Što je skoro s vojske doš’o.

I u ovoj pesmi, koja je koledarska kao i ona bugarska, koju smo malo pre pročitali, Vidova ljuba (Venera kao „zvezda“ Večernjača), pojavljuje se da pogleda šta se dešava. Vid opravdano neće izaći, jer je upravo seo (zašao) i večera – ceo događaj se odigrava uveče.

Vid je ratnik, tri godine ratuje sa jednim neprijateljem, četiri sa drugim. Ovim brojevima je možda nagovešteno trojstvo ali i kvaternitet. Još je Pitagora znao da trojstvo simboliše harmoniju a kvaternitet celovitost t.j. Kosmos.

Konji su, prema Saksu Gramatiku, uobičajeni atribut Svetovida (Vida) i zbog toga su pomenuti u ovoj pesmi. Simbolika konja je tesno povezana sa Suncem još od bronzanog doba. O tome postoje veoma ubedljivi naučni radovi. Golubovi (kao i sve ptice) simbolišu duše, kako duše živih, tako i duše predaka.

Tako smo saznali ne samo prirodu Vidovu, već smo dobili i podatak da je on u jasnoj vezi sa Suncem, da je božanstvo rata, da je „gospodar duša“, da je istovremeno trojedan i četvorojedan. Venera je, naravno, u blizini.

Ova pesma daje za pravo Nenadu Jankoviću: izgleda da su balkanski Sloveni stvarno znali da su Danica i Večernjača jedno isto nebesko telo: U bugarskoj pesmi o Vidu, koju smo prvu pročitali, Sunčeva nevesta je jasno Danica. U ovoj poslednjoj, ona je personifikovana Večernjača.

 Simbolika i divinacija

Ako je „zvezda“ Danica supruga vrhovnog božanstva, očekujemo da su se i supruge zemaljskih vladara simbolično identifikovale sa njom. Pesma iz zbirke Jaše Prodanovića, zabeležena u Slavoniji (Prodanović, 1925, pesma br. 335, str. 239), govori upravo o tome:

Sanak snila carica gospođa,
da se vedro nebo prolomilo,
sjajan Mjesec na zemljicu pao,
a zvjezdice kraju pribegnule,
sam’ Danica ostala samica.
Što je snila, sve je pogodila:
Što se vedro nebo prolomilo,
to su caru razrušeni dvori;
što je Mesec na zemljicu pao,
to careva pogubljena glava;
što zvezdice kraju pribegnule,
to careve ostale sirote;
što Danica ostala samica,
to carica bila udovica.

Ovde ćemo se svakako setiti da je Venera u Mesopotamiji nazivana „svetla kraljica neba“ i bila personifikovana kao boginja Inana. I tamo su postojale solarne i lunarne dinastije ovozemaljskih vladara. Za one prve, pomračenje Sunca je smatrano lošim predznakom po dinastiju, za one druge, to je bilo pomračenje Meseca.

    Molitva

Ako je planeta Venera kod balkanskih Slovena bila personifovana kao božanstvo, očekivalo bi se da joj se upućuju molitve. Sledeća pesma iz zbirke Vuka Karadžiža (Karadžić, 1881, reprint 1989, knj. 1, pesma br. 224) govori upravo o tome:

Rano rani đevojčica
i Danicu vjerno moli:
„O Danice, o sestrice,
podaj meni svjetlost tvoju,
da naresim mladost moju…

Molitva ove devojke će biti uslišena u nastavku pesme.

Postoji slična bugarska narodna pesma (Българско народно творчество, knjiga 2, str. 447):

Dena iz dvora iđaše
i sitne suze roniše
a prema nebu gledaše.
Na nebu sija Zornica.
Dena Zornici kazuje:
Zornice, mila sestrice,
ti tako rano izlaziš,
i svašta jasno pogledaš,
i gore, sestro, i dole.
Da li si videla, Zornice,
mog ljubljenoga Nikolu,
Nikolu, mladog vojvodu?…

U daljem toku pesme, Zornica će joj odgovoriti i potanko ispričati sve što zna o rečenom mladom vojvodi. Dena ili Denica je ime devojke ali i drugo bugarsko ime za Zornicu (Danicu).

Postoji i treća, slična pesma, zabeležena u časopisu Bosanska vila (1886. XXIV, str. 381):

O zvjezdice, moja Preodnice,
Preodila s’ nebo i zemljicu:
Jesi l’ bila do Budima grada?
Jes’ vidila budimskog Stevana?
Sprema li se Stevo u svatove?…

U sve tri pesme, „zvezda“ Danica (Zornica) ili Preodnica je jasno personifikovana i mogu joj se upućivati molitve, na koje se očekuje odgovor. Nije nađena ni jedna pesma gde se Danici (Zornici) ili Preodnici obraća muška osoba, što ukazuje na mogućnost da je kod balkanskih Slovena ona bila shvaćena kao zaštitnica žena.

Postoje i nekoliko pesmama, koje jednostavno kazuju u koje se doba noći odvija radnja pesme. Jedna od takvih je  zapisana u Hrvatskoj (Hrvatske narodne pjesme, Knjiga 1, pesma br. 53)

Jošte nije zora zabjelila,
Ni Danica lišcem promoljela,
Ni Vlašići nebo pripješili.
Ptica pjevac krilom udarila:
Prilipu se otvoriše vrata…

Ove pesme dokazuju da je nebo često i pažljivo posmatrano.

ZAKLJUČAK

Izvori za proučavanje mitologije Južnih Slovena očigledno postoje. U okviru tih izvora mogu se tražiti (i nalaziti) i znanja i verovanja o nebu i nebeskim telima i ustrojstvu sveta. Treba ih ponovo pregledati u svetlu novih saznanja arheoastronomije i etnoastronomije. Uz punu svest o jezičkoj barijeri, ne možemo da se nadamo pomoći stranih istraživača – većina izvora im nije dostupna. Sve četiri pesme, koje su analizirane cele, saglasno vide planetu Veneru kao suprugu vrhovnog solarnog božanstva, poslednje četiri ukazuju na verovanje da ona šalje proročanske snove i odgovara na molitve.

Nenad Đ. Janković je primetio da postoje i pesme koje Danicu definišu kao „Sunčevu sestricu, Mesečevu prvobratučedu“. Ovakva mitološka odrednica nikako ne isključuje mogućnost da je ona i Sunčeva nevesta, jer u mitologiji nije retkost da se vrhovno božanstvo ženi svojom sestrom (grčki par, Zevs i Hera, kao i egipatski Šeb i Nut, su istovremeno i brat i sestra i bračni par).

Pošto slovensko solarno božanstvo, Vid, ima četiri glave,  t.j. četiri svoja aspekta ili emanacije, moguće su i druge božanske partnerke.

Astronomski odnosi planete Venere sa drugim nebeskim telima se menjaju u toku vremena, čime često mogu da se objasne i određene „kontradikcije“ između tvrdnji u različitim pesmama.

Može se ispitati i kada se u toku godine dešava božanska svadba (ili hijerogamija)  jer se mnoge narodne pesme balkanskih Slovena bave svadbama različitih junaka, naročito one epske, ali i mnoge lirske, zapisana je velika grupa svadbarskih pesama. To je svakako tema za neko buduće istraživanje.

Aleksandra Bajić

 

[1] Ovde treba da naglasimo da postoje i veoma važne Boginje, koje nisu personifikacije nebeskih tela.

[2] Vid je balkansko ime Svetovida (ili Swantevita ili Swantevida), vrhovnog božanstva Baltičkih Slovena. O tom božanstvu postoje iscrpni istorijski izvori (Saxon Gramaticus, Gesta Danorum i Helmhold fon Bozau, Chronica Slavorum. Koriščen je prevod delova ovih tekstova na Srpski jezik Rastka Kostića, objavljen u njegovoj knjizi Pad Arkone i sumrak slovenskog paganizma😉 Ime Vid je retko direktno pomenuto u narodnim pesmama balkanskih Slovena, mada ga ipak ima. U jednoj se pojavljuje pod imenom Vid Žeravica, u drugoj kao Vid Daničič, u oba slučaja jasno asocira na Sunce. Bolje se sačuvalo u toponomastici i onomastici, o čemu je opširno pisao Sreten Petrović, jedan od najznačajnijih savremenih istraživača predhrišćanske mitologije Srba.

[3] Kaval je narodni duvački muzički instrument,  sviran na istoku Srbije i u Bugarskoj, u stočarskim krajevima.U Bugarskoj ima i obrednu ulogu.

[4] Reč „judurm“ je turcizam, značenje bi se moglo dati samo opisno, kao „dobro usaglašeno“ ili „dobro naštimovano“ ili „sazvučno“ ili „u sadejstvu“.  Reč (danas) ima i negativnu konotaciju, kada se koristi onda kada grupa ljudi sinhronizovano i organizovano obavlja neku kriminalnu delatnost, na primer krađu. Upravo zato što je reč stara, strana i izišla iz upotrebe, ostavljena je u prevodu takva kakva jeste. Objašnjenje reči dobili smo od Svetlozara Rulinskog, saradnika iz Bugarske.

[5] Običaj je do skora bio sačuvan kod Srba na Kosovu i Metohiji. Obrednu povorku su činile devojke, od kojih je jedna bila maskirana kao nevesta, a dve kao starci, sa dugim belim bradama. Ostale učesnice obreda su bile bez maski. (Kulišić, Š; Petrović, Petar, Ž; Pantelić, Nikola: (1998) Srpski mitološki rečnik, Etnografski institut SANU, Beograd, str. 235).

[6] Толковьи словарь живого великорусского языка Владимира Дальа: (1883-1886), Общества любителей российской словесности, Москва (Том 2, калина).

[7] Biografi Ota Bamberškog, Ebo, Herbord i neimenovani monah iz manastira Priflinger, opisuju grad Volin, koji se nalazio u podnožju TRI BRDA, na najvišem od tih brda se nalazio hram Triglava, slovenskog božanstva sa tri glave. Tri brda kod nordijskog svetilišta u Upsali, opisuje Saks Gramatik, a mogu se videti i danas. Prostor svetilišta je i danas u obliku kruga.

[8] Vuk St. Karadžić, Život i običaji naroda srpskoga (1867) Dostupno na internetu. https://sr.wikisource.org/sr-ec

 

Literatura

Primarni izvori:

Bosanska vila, časopis za književnost (1886), Sarajevo,  br. XXIV, decembar.

Hrvatske narodne pjesme, Uredio Nikola Andrić, Matica Hrvatska, Zagreb, (Knjiga I)

Petranović, Bogoljub: Srpske narodne pjesme iz BiH (1989 ), Svjetlost, Sarajevo (Ženske narodne pjesme, knj. 1).

Vuk St. Karadžić, (1841) Srpske narodne pjesme, reprint Nolit, Beograd, (1989) (Knjiga 1, Ženske narodne pjesme)

Vuk St. Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga,  (1867) Dostupno na internetu. https://sr.wikisource.org/sr-ec.

Ženske narodne pesme, antologija, priredio Jaša Prodanović, (1925) Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd.

Българско народно творчество, (1962) Бьлгарски писател, София, (Knjiga 2 i 6).

 

Sekundarni izvori:

 

Janković, Nenad, Đ: (1951) Astronomija u predanjima, umotvorinama i običajima Srba, Odeljenje za društvene nauke SANU, Beograd.

Knight, Chris: (1987), Blood RelationsMenstruation and the Origins of Culture, Thesis submitted for the degree of Doctor of Philosophy University College London; available online: http://radicalanthropologygroup.org/sites/default/files/pdf/pub_chris_thesis.pdf

Kostić, Rastko: (2009) Pad Arkone i sumrak slovenskog paganizma, Atos, (prevod na srpski jezik poglavlja koja se odnose na Slovene koja su napisali: Saxon Gramaticus: Gesta Danorum i Helmhold fon Bozau, Chronica Slavorum)
Kulišić, Špiro; Petrović, Petar, Ž; Pantelić, Nikola: (1998) Srpski mitološki rečnik, Etnografski institut SANU, Beograd

Petrović, Sreten: (2004), Srpska mitologija u verovanju, običaju i ritualu, Narodna knjiga i Alfa Neven, Beograd.
Младенова, Дарина: (2006) Звездното небе над насетнолингвистично изследване на балканските народни астроними, Академично издателство Проф Марин Дринов, София.

Толковьи словарь живого великорусского языка Владимира Дальа: (1883-1886), Общества любителей российской словесности, Москва.